Rade Bogdanović: Kao da gledam BABA VANGU, a ne Piksija

Reprezentacija Srbije je protiv Engleske imala dva poluvremena, prvo lošije, drugo bolje. Protiv Slovenije, cela utakmica je tekla manje-više istim, ne naročito povoljnim tokom. Tih drugih 45 minuta protiv Engleza su nas malo zavarali, iako smo i tada znali da ne možemo očekivati istu igru protiv Slovenaca. Ipak je reč o drugačijim protivnicima koji neguju svoje stilove i igraju u različitim formama.

Međutim, utakmica protiv "zmajčeka" je potvrdila ono što se videlo i protiv "gordog Albiona", ali i u našim prijateljskim i kvalifikacionim utakmicama - reprezentacija Srbije jednostavno nije uigrana. Stalno izlazimo pred protivnika s različitih startnih jedanaest igrača. Španci, Nemci i Italijani su igrali ili s istim timom ili je tim trpeo minimalne promene. Treba učiti od najboljih, a oni to jesu. Mi smo sve radili suprotno. Nije ni čudo što nam je, kao što bi bilo svakoj drugoj neuigranoj selekciji, veoma teško da se snađemo u kremu fudbala, na takmičenju koje je veoma visokog nivoa.

S druge strane, slovenačka reprezentacija je izuzetno našpanovana. Selektor Matjaž Kek je protiv Srbije fudbalskoj Evropi prezentovao trenerski doktorat kako ekipa s nekoliko dobrih igrača i ostatkom koji je solidan može da taktički bude veoma dobro postavljena i da bude stalno opasna po gol. Odlično je procenio selekciju Srbije i kako protiv nas treba igrati.

Taktičke falinke i kompromisi sa đavolom

Našem izdanju je pored neuigranosti kumovalo više faktora. Način igranja nam je staromodan. Genetika nam ne ide na ruku, ili na nogu, jer nemamo brze igrače, a visinu ne koristimo. Ipak, neshvatljivo mi je da na stolu imate ozbiljan ulog, a da pred reprezentaciju s kojom zapravo možete da se takmičite izlazite s ekipom koja prvi put nastupa zajedno. To se videlo u igri. Uz to, taktička postavka selektora Srbije imala je dosta falinki i onda je logično da dođe do razočaranja.

U drugom poluvremenu protiv Engleza smo uspevali da iznesemo loptu preko sredine terena, zato što su se povukli i nisu nas napadali. Protiv Slovenaca smo bili mnogo manje uspešni u građenju igre i tranziciji. Tri centralna beka su prilikom iznošenja lopte bili loše postavljeni i igrali su rizično. Gol koji smo primili protiv Slovenaca mnogo me je podsetio na gol koji smo primili od Bugarske u novembru prošle godine. To znači da za pola godine sistemski problemi u taktičkom postavljanju i shvatanju igre nisu eliminisani.

S druge strane, teško možemo da damo gol ako igramo s dva kvalitetna špica koji su klasične devetke i koji ceo život igraju u sistemu 4-3-3. Dušan Vlahović i Aleksandar Mitrović ne mogu da igraju zajedno. Obojica traže igru u šesnaestercu, da tim radi za njih. Fudbalski je zločin staviti Vlahovića da igra poludesno, iza špica, kad mu je prirodna pozicija centarfor. Ali, kad se pravi kompromis sa đavolom, on dođe po svoje, kad-tad, a najčešće kad ne treba. To je Marfijev zakon.

Dalje, staviti njih dvojicu u isti tim znači da imate igrača manje u veznom redu. Na ovom nivou trčanja i borbenosti koje Evropsko prvenstvo zahteva, to je nedopustivo i prosto nisam mogao da verujem šta gledam.

Sportske i ljudske dileme

Problematično je i zvanje igrača, koliko god dobrih, koji igraju za klubove u Saudijskoj Arabiji, jer je nivo klupskog fudbala i zahteva tamo mnogo niži nego u Evropi. To se i Hrvatima obilo o glavu. Ako u Tursku i dalje, istočno, krenete za novcem, a ne za loptom, uticaće na nivo vaše igre i trčanja. Osim ako govorimo o tamnoputim igračima poput francuskog reprezentativca Ngoloa Kantea koji imaju genetiku da nadomeste tu razliku u zahtevima. Opet, reč je o kompromisu koji nam se do sada nije isplatio i sumnjam da će se isplatiti u budućnosti.

Iako razumem sportske i ljudske dileme selektora Dragana Stojkovića, nije mi normalno da toliko menjaš prvu postavu. Pa čak i golmana, iako je Predrag Rajković veoma dobro branio, zbog atmosfere, ako ni zbog čega drugog. Dušan Tadić jeste odigrao sve kvalifikacione utakmice, on jeste oslonac igre reprezentacije, ali istina je i da ima 35 godina. Za jednog fudbalera je vrlo bitno da shvati kad je dosta. Činjenica je da je bilo prostora za svežiju krv. S ljudske strane razumem da je teško preseći, i igračima da odbiju poziv, i selektoru da ne pozovu nekoga ko je za ekipu do sada mnogo uradio. Ali, bez obzira na to, nisam čuo nikad ni da se taktika gradi na kapitenu u poznim igračkim godinama, pogotovo da će on lakim nogama da zgazi Engleze u drugom poluvremenu. Nekako mi ta demagogija ne pije vodu. Kao da gledam baba-Vangu, a ne Piksija.

Sledi nam utakmica s reprezentacijom Danske koji je godinama standardno u gornjoj polovini evropskih selekcija. Na Evropskom prvenstvu pre četiri godine su bili trećeplasirani. Stameni su u odbrani, spretni u napadu, vrlo disciplinovani i, kad bih kleo, rekao bih: "Da bog da se protiv Danaca vadio". Nas je to zadesilo. Taktički i po formi, Danci su apsolutni favoriti.

Ali, u fudbalu se čuda dešavaju, to je njegova draž. To je sport u kojem ne pobeđuje uvek onaj koji je u tom trenutku bolji. I hvala Luki Joviću što nam je "produžio agoniju" do susreta s Dancima. Ona će trajati najviše devedeset minuta, a može da nam donese veliku radost. Imamo meč-loptu i malu nadu koja ima smisla samo ako naša reprezentacija bude dala sve od sebe. Od selektora do igrača.

Rade Bogdanović (Radar)