Kolumne
22. 05. 2024. 06:58 3
Ko za kim treba da žali?
Pesnik Matija Bećković je, davno, izrekao jednu, po mojoj skromnoj oceni, antologijsku misao kroz stih: "Najteže je mrtvijema što sve vide, a kazat ne mogu, il' kazuju al' mi ne čujemo".
Ova pesnička "konstatacija" je, zapravo, večno otvaranje večnog pitanja: ima li života posle smrti?
Često u čituljama možemo da vidimo poruke ožalošćenih svojim najdražim preminulim: "Neka te anđeli čuvaju" Od koga da ih čuvaju? Pa, "tamo" nema ljudi! Zato, "tamo" nema ni anđela.
Anđeli su dobri i plemeniti živi ljudi na Zemlji kojih je, danas, toliko malo da ljudi počinju da veruju kako oni mogu da postoje samo "tamo".
A, da je život lak i lagodan nas "srećnika" koji, još koji mesec, godinu ili godine, čekamo "svojih pet minuta",
odvajkada znamo i osećamo - da nije.
Život treba voleti i poštovati ga kao dar od Boga. Ali, toliko je zla, borbe za goli opstanak, ratnih strahota, mržnje, nepravde, nesrećnih porodica i čega lošeg već ne da je običnom čoveku život na ovoj planeti postao - kazna.
Čovekova nada u nešto bolje, čistije, pravednije počinje da se budi u želji da se "pridruži" "..mrtvijema što sve vide al' kazat ne mogu".
Davne 1997. godine jedna, tada i danas, avangardna zagrebačka muzička grupa "Prljavo kazalište", čiji su momci živeli u, kako ga nazvaše "...šugavom vremenu", ostavili su nikada prevaziđenu poruku u naslovu pesme: "Zaustavite zemlju - silazim".
Danas, kada smo svedoci da nam planeta strmoglavo srlja u provaliju, ništa drugo ne preostaje do da, beznadezno, zavapimo: Zaustavite zemlju - silazimo!
Ali, džaba! Šoferi su nam gluvi!
Živan Haravan
Komentari 3
ostavi komentar