Hoću i ja - Beograd ili ništa!

Čujem da se neki spremaju za Niš. E, vala neću u Niš! Tamo sam bio sto puta a i Niš nije Beograd. Ma, da mi daju i tri hiljade i sendvič sa obe strane, neću! U ponudi je još Čačak, što takođe ne dolazi u obzir, neka im Kraljevčani vrate dug. A tek Gornji Milanovac. Pa, Milanovčani su organizovali straže za nas sa strane da, kao, odbrane svoj grad. A od koga se plaše ti Milanovčani? Od Blačana, pa mi ćemo njih da ugostimo kad nama bude trebalo. A čini mi se da će nam uskoro trebati.

Beograd je prava stvar. Beograd, obećani grad. Ma, Beograd je Beograd! Poranimo ujutru, pa neko u kombi, neko u autobus, podele nam razne đakonije pa uz laganu muziku pravac za Beograd. Pare se dobijaju tek u povratku, to je zbog ovih što hoće samo da iskoriste besplatan prevoz do Beograd da obiđu rođake. Kad stignemo, iz priče znam, podele nas u male grupe pa lagano, ćutke tamo gde treba. Prošli put ove naše strpali u autobus pa iza neke zgrade, pa kroz mala vrata, kroz neke hodnike do neke kancelarije. Tu potpisaše šta treba, pa nazad istim putem. Sve tiho i u tišini kao da se stide ili od nekoga kriju, plaše, šta li je već?

Imao bih i ja neke male uslove. Neću prigradske opštine! Ne dolaze u obzir ni opštine koje imaju sela, sela mi je preko glave. Zamisli, šta bi mi ovde rekli i kako bi se smejali, da sam Žarkovac, Ovčanin, Pinosavac ili Petlovobrđanin? Hoću centar! Zato, samo centar i to Stari grad, Savski venac a najviše bih voleo Vračar. Mala opština, al' moćna, u srcu grada.

Drugi uslov je da mi adresa ne bude u trafo stanici ili u onom auto servisu gde petnaest ljudi "živi" u trideset kvadrata bez kupatila sa jednim toaletom. Zato predlažem, doduše nije moja originalna ideja, da
nas prijave na nulu. Pristajem da budem Nula!

Kako god bilo, al' voleo bih da, ipak, vidim taj moj novi dom. Da stanem ispred, naslonim se na kapiju ili ulaz izvadim novu ličnu kartu naslonim je na grudi i slikam se za uspomenu. Brzo bih ja to, niko me ne bi video.

Ja kao savestan građanin sve račune plaćam, nemam dugova, kredite vraćam redovno, tako da mom domaćinu neće dolaziti izvršitelji da plene imovinu zbog mene. Može slobodno da me prijavi. Socijalnu pomoć ne dobijam tako da nemam šta da izgubim kad me odjave iz Blaca.

Neću da preterujem, ali voleo bih da makar na tih nekoliko dana, kao, živim u krugu dvojke. Slušao sam dosta o tom savršenom tramvajskom krugu. Da se osetim kao intelektualac, elita i sve vidim na neki drugi način. Ne znam zašto ovi moji ne vole intelektualce, elitu i taj krug dvojke, pitao bih, al' bolje da ćutim. Predložiću, kad prvi put idemo, da nas odvedu malo da prošetamo po Knez Mihailovoj ulici i po Kalemegdanu, da osetimo pod nogama kaldrmu Skadarlije i obiđemo spomenik Neznanom junaku na Avali. A najviše bih voleo da nas odvedu do Hrama Svetog Save. Da stanem ispred, podignem glavu visoko i divim se toj našoj svetinji. To bih pamtio ceo život. Znam da od toga nema ništa, al' bilo bi lepo. Razumem ja, idemo drugim poslom.

Čujem sad neki na televiziji kažu, kao, biće kontrola gde ko živi, i tako. Ne plašim se ja kontrole, pa oni su nas prijavili, oni nas i kontrolišu, neće valjda sebi da prave probleme. To ovi drugi hoće da nam pokvare ovih petnaestak dana sreće da se i mi osetimo važni. Pa, mi odlučujemo o Beogradu a sad već, kažu, i o Srbiji.

Moraću da predložim da idemo samo mi dobrovoljci. Ovi što "dobrovoljno moraju", hodaju spuštenih glava kao da su na sahrani. Prošli put komšija iz Komunalnog natakao kapuljaču i stavio naočare za sunce po mraku, kao da se nečega stidi. A lepo mu je rečeno, da čini dobru stvar za celu Srbiju. Izgleda da on to nije shvatio. A Boga mi, nisam siguran šta je on zaokružio, nije slikao listić, kaže, nije po zakonu?

Kad drugi put budemo išli - biće malo ozbiljnije. Autobuse obično ostave malo dalje, pa nas kombijima i kolima prevoze, svakoga na mesto gde treba. Mi bismo se snašli i sami, uvek neko poznaje Beograd, a ne žurimo, ima vremena do osam sati. Nismo mi kao oni iz Bileće i Prijedora što se pogubiše prošli put. Za nas Blačane nema zime, svako ima rođaka u Beogradu.

Tog dana, zbog koga je sve ovo, biće velika gužva. Ne bi trebalo da pričamo glasno, jer će odmah da primete da smo Topličani ili Čarapani, ne razlikuju nas. Odmah počnu da snimaju i postavljaju pitanja... šta ćeš ti ovde… je l' ja dolazim da se tebi mešam u život... da li si dobio sendvič... kako te nije sramota... to što radiš je krivično delo... Mi samo treba da ćutimo, uđemo gde treba, pokažemo novu ličnu kartu,
zaokružimo šta nam je rečeno i... gotovo.

A uveče, iscrpljeni od čekanja, strepnje i stida jedva čekamo da ćutke uđemo u autobus i šćućurimo se na sedištu. Ko može, od umora, nevoljno žvaće bajat sendvič i jedva čeka da vidi naše, moje Blace. Prošli put komšija sav slomljen i iznemogao kaže: "šta mi ovo treba, ne mogu više". Ćuti more, obećali su da će ti zaposliti ćerku a i put do sela su obećali. Moj dobri komšija, vredan domaćin, naivno veruje ljudima, ćuti, trpi i nada se da obećanje nije ludom radovanje.

A onda mu komšija Bane kaže sve obratno. "Misli svojom glavom, nemoj da ćutiš, ne dozvoli da te ucenjuju, trgni se, probudi se, budi dostojanstven, menjaj da te tvoja deca i unuci poštuju i cene kao čoveka koji ne saginje glavu i da sa ponosom nose tvoje gene."

Da l' da idem u Beograd?

Rade Knežević, SSP Blace