Muka mi je

Prva žrtva novog izuma bio je lopov po imenu Nicolas Pelletier. Narod se, u velikom broju, okupio kako bi svedočio javnom pogubljenju čoveka. Nisu bili oduševljeni, naprotiv, zviždali su krvniku i nastalo je jedno potpuno razočaranje. Sve je bilo gotovo u par sekundi, velika oštrica obrušila se na vrat Pelletiera koji je obezglavljen. I to je bilo to. Za francusku javnost, naviknutu na malo veću dozu brutalnosti, giljotina je bila benigan način umiranja.

Pokušavao sam da izbegnem senzacionalne novinske naslove i stotine hiljada komentara na društvenim mrežama, vezanih za sudbinu nastradale devojčice. Bilo je prosto nemoguće. Analitičari, dušebrižnici, “odgovorni roditelji” kojima se nikada nije desilo da skrenu pogled sa deteta, detektivi, teoretičari… Sijaset naturščika koji znaju da je majka prodala dete ili ubila, pa zakopala. Da je oteto, odvedeno za Austriju, Rumuniju. Da treba ispitati tetku, kuma, oca, majku, oni nešto kriju, videćeš...

Muka mi je.

Od tuge za njom.

Od tuge za njenim roditeljima.

Od nemogućnosti da objasnim sam sebi kako je moguće da čovek, svestan čovek, uradi ovako nešto...

I od razularene mase, one koja će danas tugovati, a danima je divljala, željna krvi, bilo čije.

I eto, dobili ste krv.

Na rukama je svakog pojedinca koji je od Dankinog nestanka imao potrebu da “smatra”.
Sada će crne slike “plakati” na profilima i ostaće tu, dan, dva, pet... Potom će nova tragedija potisnuti staru, pa ponovo pred giljotinu, treba urlati, osuđivati, pretpostavljati, zadovoljiti nasušnu potrebu za zlom.

Nisam religiozan, ali pomolio sam se Bogu za dušu malog anđela.

I za vašu bih, da je imate.

Davor Cicović