Zaboravnost ili demencija

Pristalice Crvene zvezde su već zaboravile projekat „srpski Bajern“. Planovi o „zapaženoj ulozi na evropskoj sceni“, tj. bar da se dočeka proleće u Evropi, ako ne u Ligi šampiona ono makar u Ligi Evrope su se pokazali kao nerealni.

U šest utakmica osvojen je samo bod. Nikad skuplji tim u istoriji srpskog fudbala je uz to pretrpeo čak tri poraza u domaćem prvenstvu a toliko ih nije, ako dobro pamtim, imao u poslednjih pet godina ukupno.

Upozoravali su mnogi da dovođenje Baraka Bahara nije najmudriji potez. Ali rukovodstvo kluba iz LJutice Bogdana (čitaj Zvezdan Terzić) znali su bolje.

Ispunili su sve želje Izraelca, doveli mu i Šerifa Ndijajea (ne znam zašto su ga prozvali Nedaje), za čiji transfer je utrošeno nešto više od četiri miliona evra, na njegovo insistiranja angažovan je i In-Beom Hvanga, najskuplji fudbaler u istoriji srpskog fudbala (pet mliona evra).

Jovan Mijatović crveno-bele nije koštao ni 100.000 evra, a danas ga mogu „unovčiti“ za najmanje pet miliona evropskih novčanica. Koliko mogu da „zarade“ na Šerifu?

Raskinut je ugovor sa Barakom, ali će mu sa Zvezdinog računa svakog meseca uplaćivati plata sve dok ne nađe novi klub. S obzirom na to da do sada nije radio van Izraela, da je tamo rat, ne sumnjam da će Bakar želeti da što više vremena bude sa porodicom, neće žuriti da traži novi klub.

Naravno, istovremeno se mora davati plata i novom treneru. Nema veze. Pare nisu problem. Sve će to narod „pozlatiti“.

Navijači Partizana su presretni jer je njihov klub posle, zaboravio sam koliko godina, jesenji deo prvenstva završio na prvom mestu. Zaboravili su da još uvek traže da ode uprava.

Jeste Milorad Vučelić još 30. avgusta (formalno) podneo ostavku ali se suštinski ništa nije promenilo. Praktično četiri meseca u Partizanu vlada „neko“, Izborna skupština nije ni na vidiku.

Zapravo, republički izbori su (skoro) završeni i, najverovatnije, odmah po formiranju nove Vlade, neko od „laki luzera“ (ostao bez obećane ministarske funkcije) sešće u fotelju kluba iz Humske 1 da nastavi započet posao. Iako je osvojio „titulu jesenjeg šampiona“, minulu jesen bi Igor Duljaj želeo da zaboravi.

Iz svog sećanja rado bi izbrisao „izlet“ u Dansku, izjavu da ne zna gde su mu fudbaleri (Jović, Diajabate), da fudbaleri nemaju pare da plate račune, da li ostaje trener ili će ga „rukovodstvo kluba“ smeniti…

Simpatizeri TSC-a, Čukaričkog i Vojvodine su već zaboravili da su bili „topovska hrana“ u evropskim takmičenjima. Važno je na proleće pobediti Zvezdu ili Partizan, izboriti pravo da i sledeće godine „reprezentuju“ srpski fudbal u Evropi… I onda Jovo nanovo.

Plašim se da se kod većine zaljubljenika u „najvažniju sporednu stvar na svetu“ (i ne samo njih) ne radi samo o zaboravnosti već da je došlo do demencije – „povremeni poremećaji sa pamćenjem su normalni, ako ne remete vaš svakodnevni život.

Demencija je gubitak pamćenja i sposobnosti razmišljanja, pamćenja i učenja, i svakodnevnog komuniciranja i funkcionisanja u društvu“.

Jeste u ljudskoj prirodi da potiskuje ružne događaje, a da pamti one lepe trenutke.

Međutim, ja ne znam drugačije da objasnim naše ponašanje (ne samo) kad je fudbal u pitanju osim da je u pitanju kolektivna demencija. Vi?

Živa Vekecki