Dve ciljne grupe

Na našoj, predizbornoj, političkoj sceni postoje samo dve političke stranke koje imaju svoje, ciljane, ciljne grupe. Naravno, to su "Srbija protiv nasilja" i "Srbija ne sme da stane". Ne treba tu računati na "prišipetlju" oličenu u SPS-u koja je "socijalistička" u neoliberalnom kapitalizmu taman koliko beli medvedi u Sahari.

Te dve političke opcije, na predstojećim izborima, mogu da računaju na pobedu. Pa, da se osvrnemo na njihove ciljne grupe.

"Srbija protiv nasilja", koju predvode Miroslav Aleksić i Marinika Tepić ispred grupacije opozicionih stranaka, krenula je silovito u političku borbu odmah nakon jezivih i bezumnih zločina u "Ribnikaru" i okolini Mladenovca. Stotine hiljada ljudi je mesecima uporno šetalo gradovima Srbije u znak protesta protiv svake vrste nasilja u Srbiji koje je danas postalo, maltene, svakodnevica, a na čelu tih protesta bila je, upravo, grupacija stranaka ozvaničena kao "Srbija protiv nasilja" koju predvode Miroslav Aleksić i Marinika Tepić.

Bilo bi pretenciozno doneti zaključak da su ti ljudi, svi do jednog, bili intelektualci i kulturni radnici. No, ova politička grupacija očekuje da, upravo, svi obrazovani ljudi, počev od onih sa završenom srednjom školom, pa sve do akademika, budu njihovi glasači.

Snažan, očekuje se da bude presudan, faktor u oblikovanju glasačkog tela ove političke grupacije, jeste inicijativa grupe najistaknutijih intelektualaca, priznatih i dostojanstvenih poslenika kulture, koji su u javnost izašli svojim tekstom ProGlasa.

Taj tekst je bravurozno osmišljen tako da nijedan samosvesni glasač, dakle, pri zdravoj pameti, bilo kojoj stranci da pripada, ne može da bilo šta prigovori svemu napisanom u ProGlasu.

To sve jasno govori da se politička grupacija "Srbija protiv nasilja" obraća svojoj ciljnoj grupi oličenoj u obrazovanim ljudima sa najmanje završenom srednjom školom. Preciznije, obraća se poniženom i obespravljenom srednjem društvenom sloju.

"Srbija ne sme da stane" na čelu sa Aleksandrom Vučićem, ima svoju ciljnu grupu koja je i do danas SNS-u donosila pobedu. Ko su ti ljudi? Kakav je njihov socijalni profil?

To su ljudi kojima nikada i ni jednom režimu nije bilo bolje kao što je i danas. Naprosto, njihov život i životne okolnosti su bile i ostale takve da se svodi na stalnu borbu za puko preživljavanje. Oni za bolje i ne znaju. Siromaštvo im je "prirodno" stanje. Navikli su!

Setite se one tri leskovačke penzionerke kako čekaju da vide Vučića, a sve tri imaju penzije po 20.000 dinara. Nije im kriv Vučić, već, država, kako rekoše.

A, najčistija paradigma glasača za SNS i Vučića očitovala se, pre neki dan, u izjavi one građanke sa juga Srbije čija je penzija 17.000 dinara. Ponosni je član SNS-a, kaže.

"Živi mi se, eto! Sa životom ovim prokletim!" Tom izjavom ova žena je odslikala paradigmu najmanje milion glasača SNS-a. Kada tom broju dodamo još jedan milion onih koji svojim glasom obezbeđuju sebi posao za preživljavanje, eto dva miliona obezbeđenih glasova. Plus...!?

Onaj, pomenuti, prvi milion mogao bi da se slikovito opiše kroz stih: "Siroma' sam, siroma' sam al' volim da živim", od penzije do penzije Vučiću se divim!

E, pa, srećni nam bili izbori!

Živan Haravan