Košarkaške lekcije dvanaestorice veličanstvenih

Ne samo zbog toga kako su igrali, već i zbog toga kako su se ponašali. Igrom su osvojili titulu vicešampiona sveta, a ponašanjem sva zlata ovoga sveta. Dokazali su da smo zemlja košarke i pokazali kako se pobeđuje i gubi na način vredan poštovanja. Došli su iz zemlje koja se davi u agresiji i nasilju i pokazali nam koliko je lepo kada smo pristojni i mirni. Jedan od njih je završio u bolnici, odstranjen mu je bubreg, ali to nije stvorilo frustraciju, već rešenost da se bore i za njega. Kada im je još jedan saigrač ostao na zemlji posle povrede u trećem minutu finala, oni su ga stavili na leđa i nastavili svoj put. Odveo ih je u istoriju jer retki su oni koji mogu da kažu da su drugi na svetu. Oni mogu.

A gde smo mi? Mi smo tu gde smo bili i pre prvenstva sveta. Tvrdoglavo teramo po svome čak i kada je potpuno jasno da idemo u pogrešnom smeru. Zarobljeni u sopstvene omraze, gubimo vreme. Zato smo kao društvo daleko od medalja. Ali to je neka druga priča. Za nju će biti vremena. Ovo je vreme košarke. Ovih dvanaest igrača je najbolje što imamo u košarci. Oni su žrtvovali svoje zdravlje i vreme, a rizikovali karijere samo da bi se svima nama, kada god nas sretne neko ko prati košarku, osmehnuo. Jednako sjajni su i oni koji nisu bili u Manili, ali jesu deo velike porodice naših košarkaša.

I neka nikog ne čudi što će, da parafraziram Đorđa Balaševića, sada o plovidbi da pričaju oni koji nikada sidro nisu digli. I neka pričaju. Važnije od reči su dela, a ona zavise od toga da li će igračima oko terena, ovaj jednako veliki koliko i neočekivan uspeh biti alibi ili vetar u leđa. Ako se uspeh dvanaestorice iskoristi da sakrije sve, onda ćemo povoda za radovanje imati sve manje. Ako uspeh dvanaest momaka iz Manile bude vetar u leđa najlepšem sportu na svetu, onda je sve moguće. Potrebna nam je jača liga u kojoj igraju mladi igrači koje olako gubimo na prelasku u seniorsku košarku.

Svi znamo da su nam potrebne moderne i uvek dostupne košarkaške dvorane iz kojih ćemo proterati huligane koji se lažno predstavljaju kao navijači. Uz bolju organizaciju, ulaganje u edukaciju trenera i rad na normalizaciji atmosfere, istoriju će nastaviti da pišu neki novi klinci koji odrastaju na pričama o košarkaškim divovima među koje se upisala i ova generacija.

Da smo uspeli, znaćemo po tome koliko je dece na terenima, koji dok šutiraju na koš, uzvikuju neko od imena za koje zna ceo svet, a koji su ispisani na dresovima Srbije. I zato ovoj dvanaestorici hvala na šansi da košarku vratimo na pravi kolosek, ali i na časovima pristojnosti sa mangupskim šmekom svih onih malih terena između zgrada, koji su nam dali velike košarkaše i jos veće ljude.

Branko Miljuš