Aplauz

Ipak, kod odraslog čoveka, koji stekne određen nivo obrazovanja, razvijenog osećanja za umetnost, estetiku, prave vrednosti, aplauz ostaje njegova spoljašnja reakcija na one manifestacije koji ispunjavaju njegove, unutrašnje, kriterijume.Mnogim, baš, mnogim pravim i predanim umetnicima, počev od estradnih, pa, do vrhunskih u bilo kojoj od umetnosti, daleko je važnija dužina trajanja, intezitet aplauza od bilo kog iznosa honorara! Sama najava i pojava umetnika na sceni biva propraćena aplauzom u zavisnosti koliko publika zna o njemu i koliko je njegovo ime urezano u srcima publike. Ali, vremenom, u mnogi sferama života, aplauz se transformisao u ono puko tapšanje ruku sa početka ovog teksta, bez trunke podloge u srcima onih koji "aplaudiraju".

Primera radi, plaćena nekom sićom publika u nekom studiju počinje da "aplaudira" ili na znak upaljenog svetla ili na "čuveni" voditeljski poziv: "'Ajmo jedan veliki aplauz". Bilo je i poziva tipa: "Molim za mog kuma jedan veeeliki aplauz!". I dok onom koji "aplaudira" kroz glavu prolaze neplaćeni računi, sijaset drugih briga, najširoj publici se servira radost i privid blagostanja u kome živi. Sve je veselo, sve je pesma!U vreme Staljina, pisao je Solženjicin, neki agitprop je držao govor u jednom kolhozu. Na svako pominjanje Staljina, svi bi ustali i frenetično aplaudirali. "Aplauzi" bi trajali desetinama minuta. Tek kada bi govornik seo i prestao da tapše to su mogli i svi drugi. Jedan stari agronom je od umora seo pre govornika. Isto veče su došla dvoica u šinjelima u njegovu baraku i odveli ga u mrak iz koga se nikada više nije vratio! Danas, pogledajte "aplauze" liderima Severne Koreje i Kine. To su aplauzi iz straha, polltronsva, zahvalnosti za tanjir više pirinča.

A, šta da se kaže za "aplauze" koji odzvanjaju našim parlamentom?! Više, jače i češće SNS-ovci su "aplaudirali" Ani Brnabić, Marjanu Rističeviću, Nebojši Bakarecu... a da ne govorimo o preglasnom, logoreičnom SNS-ovom "pitbulu" Milenku Jovanovu, nego što je aplauza dobio Zdravko Čolić u čitavoj svojoj karijeri.Posebna je priča pojava Aleksandra Vučića u parlamentu. To su, tada, aplauzi nalik onim severnokorejskim i kineskim. Razlika je u tome što su privilegije Vučićevih poltrona daleko veće od privilegija severnokorejskih i kineskih robota za aplauz. U osnovi tih i takvih "aplauza" je strah od, evidentnog, pada rejtinga SNS i pitanja šta će biti sutra sa njihovim malim i jadnim životima.

I pored svega, aplauz nije i neće nikada umreti! Živeće sve dok bude slobodnih, razumnih, obrazovanih ljudi.

Živan Haravan