Jedino bitno u životu

Mogu da nađem opravdanje za bilo koga, sem za onoga koji na bilo koji način povredi dete.

Nekada davno, dok sam sa dvanaest godina birala odeću koju će mojoj majci obući pre nego što je stave u kovčeg prvi put ja, dete ateista sam se obratila bogu u mislima i zamolila ga za dve stvari:

Da mi čuva mamu i da mi omogući da dugo živim da bih što duže bila sa decom koju ću roditi.

Jednog decembarskog dana, kada mi je kćerka plačući javila da je njenog brata blizanca udario auto, i kada sam čula vrištanje najmlađeg deteta:

"Jao, moj brat je mrtav" osetila sam bol verovatno jednak onom koji oseti čovek dok mu se nož zariva u srce.

I ne sećam se puta do bolnice, ne sećam se ničega do momenta kada sam čula njegov glas u hodniku urgentnog centra.

Trećeg maja najgora vest koju sam čula je bila:

"Policijska uprava poziva roditelje koji još nisu stupili u kontakt sa svojom decom da se jave u tu i tu stanicu".

Poziv ljudima da čuju vest koja će im za sva vremena zariti nož u grudi.

Poziv na čupanje srca.

Na živo.

"Tata, ja sam izgoreo"

"Znam sine, trči tata, evo me!"

Poslednje reči koje je Milovan čuo od svog sina je vapaj u agoniji i put u agoniju u kojoj i danas živi.

"Sin ti nije radio na manekenskoj pisti, već u fabrici oružja".

Reče predsednik Milovanu.

Tog dana sam bila sigurna u ono u šta sam do tada samo sumnjala:

Taj čovek ne sme da odlučuje o sudbinama naše dece!

Čovek bez ljudskosti, bez empatije, bez stida.

Posle mesec dana koje provodimo u tuzi za žrtvama dva masakra od kojih su većina deca neko glumcima i njihovoj deci preti smrću jer žele Srbiju bez nasilja.

Policija ne reaguje.

Traži one koji su pisali "SNS sekta" na autobusima koji su vozili učesnike kontramitinga.

Kako da ne strahujemo za svu našu decu?

Kako da se budimo u zemlji u kojoj se briga za decu svodi na deset hiljada dinara?

Nije ovo borba protiv njih.

Ovo je borba za NAŠU decu!

Aleksandra Ćurčić