Vučić ne zna šta će sa narodom

Aleksandar Vučić je optužujući deo opozicije da želi vlast bez izbora, izjavio da u Beogradu „neće biti novog Majdana“, odnosno smene vlasti posle protesta na ulicama i oružanih sukoba poput onog 2014. na trgu Majdan u ukrajinskom gradu Kijev. Naveo je i da on sluša volju naroda. Hm, ali da li je čuje?

Pozivanje na narod je uzurpacija tuđih emocija, nepostojeća molitva prema nečemu čega nema. Narod je kategorija koja počinje da se buni patološkoj Vučićevoj brizi, a njegov javni govor, da nije prazan i suvišan, da je ozbiljan državnički, da nije svakodnevno blaćenje, morao bi da bude uzdržano obraćanje poštovanim građanima. Ali, narod u Vučićevom shvatanju ne traži poštovanje već vođenje, a to nije pokušaj za njega, jer on ne zna ni šta bi sa sobom a kamoli sa narodom.Vučić i nije predsednik naroda, on je zadužen da obavlja neke poslove u ime države i to bi, uz još neke poslove izvan svake političke odluke, bilo sve. Neprekidno pozivanje na narod jeste traganje za podrškom koje nema, za obožavanjem koje ne postoji niti je moguće. Prosto je otužna njegova čežnja za pozicijom proroka koji bi umeo i mogao sve, ali ništa ne ume. Sad mu narod ispostavlja račun, sa sve salatom.

Šta je uradio a šta nije. Šta god to bilo, i kakav god bio, kraj se primakao. Ako postoji nešto, morali bismo da znamo šta je to. Uostalom, zašto je sve pokušao da upropasti sam a sad krivi narod. Ovlastio je samog sebe da radi ono što mu nije posao, posredno priznajući da taj posao ne ume da radi.

Vučićeva "politika“ je delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Ako može bez naroda, odlično. Ako ne, da se to onda probere. Dakle, on hoće postojanje u nečemu što nema smisla ni cilja, i u čemu se porazi uvek mogu opravdati isključivo krivicom onih koji u porazu nisu mogli da učestvuju. Izmišljotine i obmane su Vučićevo suvereno carstvo. Njegova izjava da ga neki ljudi toliko mrze da počinju da mrze i Srbiju, jer je on na njenom čelu, postaje jako opasna. Možda zvuči suludo, ali stiče se utisak da je on spreman da brani sebe svim raspoloživim resursima Srbije.

Bezobrazlukom njegovih, Srbija nije ona koja peva i raduje se, nego ona koja plače i žali.

Dejan Ljutić