Laži na dečjoj TV

I građani su se odazvali - protestne šetnje održane su u Beogradu i Novom Sadu, a okupljanja građana bilo je i u drugim gradovima. Jedine poruke koje su se iz mase mogle čuti, bile su - "Ostavke! Ostavke!" i "Vučiću odlazi!".

Policija - sem onih u civilu koji se podrazumevaju, nije viđena, incidenata nije bilo, iziuzev ako se pod tim ne podrazumeva incident vlasti – na masovnom protestnom skupu, prethodno uredno prijavljenom policiji u skladu sa propisima, saobraćaj nije obustavljen, saobraćajni policajci su povučeni... Učesnici protesta su morali sami da regulišu saobraćaj i da se svađaju sa zalutalim vozačima, pa nisu izostali komentari da je novi ministar policije Bratislav Gašić, zabeležio prvi uspešni poen u svom debiju na protestima građana, ali da utakmica i dalje traje.

Protesti su bili masovno posećeni. Kolone građana su bile nepregledne. Toliku masu ljudi ovaj autor je viđao samo u vreme kad su naši timovi igrali važne fudbalske utakmice sa posetama od preko 60.000 gledalaca. Kad bi se utakmice igrale na stadionu JNA voleo sam da po završetku utakmice odem na vrh južne tribine stadiona i odatle posmatram nepreglednu masu ljudi koja kulja sve do Autokomande, dokle je pogled mogao da dopre... Organizatori kažu da je u Beogradu bilo preko 50.000 ljudi - meni se čini da ih je bilo više. Iz Novog Sada stižu iste slike - jedan građanin pita reporterku, dokle će da se ide, a ona mu odgovara - ne znam gospodine, ovo je začelje kolone, oni prvi su valjda već stigli i do zgrade Banovine...

Dežurni brojač, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na svojoj omiljenoj dečjoj televiziji Hepi ima precizne podatke - precizno izbrojano u Beogradu ih je bilo ne više od 9.000, u Novom Sadu oko 2.000! Predsedniče, jeste li ih sami brojali, il’ vam je neko pomagao. Znate li onaj vic: Čovek zaustavlja na Slaviji jednog vozača. Burazeru, kaže, jesi li to sam pravio il’ ti je neko pomagao". Nemojte tako predsedniče, jeste da ste na dečijoj televiziji, ali nije lepo lagati. Smeju vam se ljudi. Sagovornik, Milomir Marić da ne zaostane u pameti, po principu s…. usta da niste pusta, dodaje - "Jasno je bilo da su organizatori hteli da izmanipulišu emocije građana...", a Predsednik, u smrtno ozbiljnom tonu poručuje:

- Do ponedeljka ću im reči sve što mislim. O onome šta sve rade protiv svog naroda i svoje zemlje. Do tada ni reč - ovo što je već rekao se ne broji.

U sličnim lažima i glupostima ne zaostaju ni ostali pobornici vlasti. Ko će sve to pobrojati. Jedino bi citati mogli da prikažu toliku količinu gadosti, a kad pomenuh gadost, da citiram samo jednog od njih, Vladimira Orlića, predsednika skupštine Srbije... Sunce ti ljubim, što bi rekli oni glumci zozoni u kladioničarskim reklamama - koja glupost:

- Potreba da se ovako nešto koristi na podmukao i sebičan način za politički obračun je nešto najodvratnije. Potpuno suludo, odvratno, neljudski...

Gospodine Orliću, ovo što vi radite je i suludo i odvratno i neljudski. Pa ima li ičeg normalnijeg od zahteva građana, posle tragedija koje su nas snašle, da traže od vlasti da žive u normalnim i bezbednijim uslovima za sebe i svoju decu. Ovo je država koju vi vodite 11 godina, u kojoj ste instalirali svoju apsolutnu vlast. Od koga bi drugog to mogli da traže.

I taman kad pomislih da mi je posle Orlića svega dosta, stiže vest sa sednice skupštinskog odbora za obrazovanje. Moram i to da otpratim, ima li ičeg normalnijeg od sednice resornog odbora za obrazovanje posle tragedije koja nas je snašla u školi "Vladislav Ribnikar" - mora da su u pitanju neke značajne mere.

Kad ono svađa oko dnevnog reda. Predsednik odbora Marko Atlagić - o bože, zar je moguće da je ovaj lik predsednik tako vaažnog skupštinskog tela, ne dozvoljava da se u dnevni red ubaci, kao vanredna tačka dnevnnog reda i rasprava o tragediji u školi "Vladislav Ribnikar" - nemamo pravo da menjamo ranije utvrđeni dnevni red, nemamo dovoljno materijala da o tome raspravljamo, pustimo ministarstvo da radi svoj posao... I predlog se odbija, većinom glasova, naravno njihovih, jer i ovde imaju većinu. Pa da li je moguće da i među "njihovima” nema ni jednog zabrinutog roditelja... U kakvoj to zemlji živimo - sme li iko od njih da učini bilo šta dok ne pita onog gore?

Dragiša Čolić