Kolumne
12. 04. 2023. 14:09 8
Glava pada više od manjka pravde nego od manjka kiseonika
"Za to sam prvi, jer ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu".
Mala sudnica u Ivanjici. Zagušljivo je, pada glava više od manjka pravde nego od manjka kiseonika.
Porodica Milivojević sto četrdeset sedmi put seda na ove stolice u nadi da će dobiti ono što im je jedino ostalo: Presudu koja govori da je za pogibiju njihovog sina i brata krivo rukovodstvo fabrike, a ne on!
Zdravstveno, emotivno i finansijski uništeni ljudi.
Gospodar života i smrti u Lučanima je namerno odlagao ročišta u nadi da će oni koji su odbili posao, stanove i novac za život sina prestati da se bore jer finansijski neće moći da izdrže teret suđenja.
Prodavali su Milivojevići sve što su mogli. Ostao je još auto pokojnog Milomira. Za to vreme direktor je otišao tamo gde novac nema značaja. Đavolu na istinu. Dvojica optuženih se ne osećaju krivim. Zaista se ne osećaju krivim.
Čuje se to u njihovom glasu. Oni su bili plaćeni ne da rade ono što je u opisu njihovog posla:
Da brinu o procesu proizvodnje i bezbednosti radnika, već da rade ono što direktor kaže.
Advokat jednog od njih je izjavio:
- Mislimo da je kazna od pet godina zatvora koju je tužilac predložio previsoka, podsetio bih na slučaj kada je u fabrici poginulo osam ljudi, a jedna osoba je zbog toga osuđena na godinu dana kućnog pritvora!
Gledam i ne mogu da verujem u to što čovek priča! Da je tada neko zaista kažnjen možda bi ljudi za čiju se smrt sada sudi bili živi! Ljudi su radili sa ogromnim količinama baruta, a nije bilo tuševa, ni azbestnih pokrivača koji bi gasili vatru! Pored objekta ispred koga se desila nesreća je postojao hidrant, ali neispravan!
Radnici su na plus četrdeset stepeni radili sa barutom bez odgovarajuće odeće!
Zahvaljujući Milivojevićima u "MB Namenskoj" su uvedene mere zaštite na radu, za ovih šest godina ni jedan život nije izgubljen.
Da li su radnici i njihove porodice zahvalni na tome?
Ne.I dalje duh Radoša Milovanovića lebdi nad Lučanima, i dalje su Milivojevići izopšteni. Da se sve ponovi, opet bi kolege izašle da tapšu direktoru koji se igra sa njihovim životima i da vređaju ljude koji su izgubili ono najvrednije.
Ponovili bi najsramniji dan u istoriji Srbije, dan u kome su pokazali da dno ne postoji, da padamo ogromnom brzinom u crnu rupu propasti.
Za kraj, citirala bih Milovana Milivojevića:
"Sina ne mogu da vratim, ova borba je borba da ni jedan radnik u fabrikama namenske industrije ne izgubi život, da ni jedan rudar ne izgubi život, da se brine o ljudima!"
Aleksandra Ćurčić
Komentari 8
ostavi komentar