Željko Ivanović "Vijesti": Poslednji pozdrav (Milu)

Svetozar je bio profesor na univerzitetu, a njegova supruga daktilografkinja. Upoznali su se preko konkursa, ali ne za traženje partnera jer to je bilo vreme bez televizora a kamoli društvenih mreža. Tako je prvo u Svetozarev ofis a onda i u život ušla Vesna, tiha, omalena žena. Za pet godina dobili su četvoro dece, ćerku i tri sina. Sva deca su nekako povukla na oca, bili su ambiciozni, bahati i pohlepni. Ćerka Nevena, iako žensko, posebno se isticala. Nikad joj nije bilo dosta, ni novca, ni imetka, ni moći, piše Željko Ivanović u kolumni za Vijesti.

Nemanja je rano, još u osmom osnovne, pokazao interes za Komunističku partiju i karijeru. Tada su ga izabrali za starješinu odjeljenja, a ubrzo je bio primljen i u SKOJ. Organizovao je školske žurke, izlete na more i planinu, ekskurzije. Još tada je počeo direktoru škole da podnosi redovne izvještaje o stanju u razredu i eventualnim anomalijama. Ono što su njegovi drugovi iz klupe zvali špijanje, Nemanja je uzimao kao odgovoran čin savjesnog dječaka.Nastavio je sa istim aktivnostima i u gimnaziji, a Partija je sve to prepoznala i nagradila – sa 17 godina Nemanja je svečano primljen u KP, kao najmlađi u više generacija. I nije samo na taj način Partija cenila Nemanjin trud i lojalnost. Kada su na maturskoj ekskurziji on i Stefan, njegov najbolji drug, uhvaćeni u krađi kožne jakne iz jednog butika u Zagrebu, istraga je potpuno sakrila Nemanju, a kao jedinog krivca i lopova označila Stefana. Taj bizarni detalj opredeliće put i jednog i drugog – Nemanja će postati predsednik države, a Stefan šef mafije. Njih dvojica upravljaće zemljom duže od tri decenije, udruženim snagama i istim sredstvima - strahom, novcem i propagandom.

Nemanja se oženio devojkom koja mu je bila prva. Verovatno i on njoj. Zato je zavideo drugarima iz generacije koje je bio glas da menjaju devojke kao čarape. Mladalačku frustraciju Nemanja će kasnije kompenzovati mnoštvom ljubavnica i paralelnih veza. Ali nikada nije ostavio onu prvu, koju je oženio. Znao je da sve njih bogato da nagradi, nakitom, stanom, karijerom, tenderom, ali nije zaboravljao ni suprugu. Bilo mu je lako da bude galantan jer je sve te račune, na ovaj ili onaj način, plaćala država koju je vodio. Ratovi koje je proizvela politička elita kojoj je i Nemanja pripadao, porodili su korupciju, kriminal i pohlepu, što je promenilo i njega samog. Od skromnog mladića u džemperu, prosečnog đaka u školi i na fakultetu, nezapaženog golobradog momčića, novo vreme je napravilo beskrupuloznog političara, vlastoljupca i autokratu.
Iako je duže od tri decenije u istom poslu, jednom je rekao kako je desetak godina dovoljno da se čovek iskaže na nekoj funkciji, da se oseti ispunjenim. I na njegovom primeru se, dakle, potvrdila stara mudrost da vlast kvari ljude, apsolutna vlast - najviše. Možda sada, kada je sve okončano, Nemanja žali za vremenom davnim, zašto se nije povukao nakon tri, četiri mandata i dobijenog referenduma. U miru i gotovo neprimetno. Tada je još mogao da ode neoštećen, punog džepa, zavidnog političkog rezultata, i bez mnogo neprijatelja. Nakon tri decenije situacija je sasvim drugačija. Nemanja je svestan toga, boji se odmazde, a često razmišlja i o tome kako su, kako je jednom javno rekao, Crnogorci po prirodi nezahvalni. Koliko god im činio kada siđeš s trona brzo te zaborave i bace u blato.

Decenije vladanja donijele su još jedan problem Nemanji - nepoverenje u ljude. Kako su godine prolazile smanjivao se broj onih kojima je verovao, a dramatično povećavao broj sumnjivih ili neprijatelja. U poslednje vreme Nemanji je podršku počela da otkazuje i međunarodna zajednica koja mu je godinama bila najjači oslonac. Takođe, zabrinule su ga promjene u Tužilaštvu. Novi, profesionalni tužioci počeli su da procesuiraju i hapse neke od njegovih dugogodišnjih saradnika ili prijatelja. Sve češće su se mogle čuti izjave da niko nije nedodirljiv i da će tužioci procesuirati svakog ako dođu do dokaza i osnova sumnje, bez obzira na ime i prezime. Decenijama je to bilo nezamislivo jer su pravosuđe kontrolisali pouzdani Nemanjini vojnici.
Govor tela je poslednjih godina pokazivao sve veću teskobu koju Nemanja oseća, strah možda, par puta se desilo da pukne po šavovima. Uprkos svemu tome, u javnim istupima Nemanja je pokušavao da zadrži sliku samouverenog čoveka. Imao je svesrdnu podršku porodice i prijatelja koji su ga ubeđivali da izdrži još malo, da zemlja nema boljeg, da bez njega ne bi bilo ni države. Usled toga sve je dublje tonuo u neki imaginarni svet koji nije imao veze sa realnim dešavanjima. Tako je došao do predsedničkih izbora gdje je opet igrao žmurke sa svojom strankom i saradnicima da bi na kraju saopštio ono što se unapred znalo, da će On u izbornu trku. Još jedna u nizu pogrešnih odluka. Jedna od poslednjih. Što je već pokazao prvi krug kada je Nemanja dobio značajno manje glasova nego što je očekivao. Onda se rastrčao po zemlji i dijaspori ali sve to je više ličilo tumaranje grogiranog boksera u ringu nego na neku svrsishodnu i smislenu političku kampanju.
Drugi krug izbora samo je to potvrdio. Nemanja je doživio debakl, a ne poraz. Izgubio je sa preko 20 procenata razlike. Nakon skoro tri i po decenije završena je jedna era. Polovina populacije, dakle, ne pamti drugog predsednika, oni stariji su zaboravili sve koji su bili pre njega. Bela kuća je u istom periodu promenila šest domaćina, besudna zemlja je tek sada prvi put doživela to iskustvo promene. Oslobodila se Gazde. Zato je ovo moj poslednji pozdrav njemu. Dočekali smo nešto u šta niko normalan nije verovao. Čuda se ipak dešavaju.

P. S. Svaka sličnost sa stvarnim licima i događajima je slučajna.