Vašar ili nešto kao epilog

Borko Stefanović, prethodni pregovarač za Kosovo, taman da je nešto i prihvatio, to bi tek moralo da bude prihvaćeno od njegove Vlade i od nje potom formulisano kao predlog za ratifikaciju od Skupštine, gde, sasvim sigurno, ne bi prošlo zahvaljujući ovim sadašnjim koji su tada bili opozicija. A sad ovi sadašnji, na čelu sa predsednikom Vlade, koji sa te pozicije, za razliku od Borka, deluje i kao zastupnik države, prihvataju i više i brže od onih prethodnih, a sve sa objašnjenjem da je to Borko već bio prihvatio, pa, eto, sad oni nemaju kud. Ostaje tu samo jedan problem - isuviše su oni tu patriota stvorili, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako će kod njih da im prođe ta priča.
Nisam hteo to uoči Skupštine da objavim da me ne bi optužili za opstrukciju, a potom to uzeli i kao razlog za gubitak Kosova. Ne preterujem, to je taman na nivou istine koju predsednik uporno ponavlja – da su ovi sadašnji a ne oni njegovi (zajedno sa njim) izgubili Kosovo. Pa ako ovaj narod veruje njemu, što ne bi verovao i meni.

A na Skupštini, što bi pokojni Đura Jakšič rekao - vašar je bio, a na vašaru svega i svačega, najmanje o onome zbog čega su se tamo okupili - o Kosovu. Umesto toga predsednik je uporno objašnjavao da ništa od suštinskog ne sme da im kaže - da ne bi ugrozio pregovaračku poziciju. Da to što mu je od strane Zapada saopšteno i nije neki dokument, da je to zapravo nekakav “non pejper”, te šta je zapravo non pejper – “Naučite šta znači non pejper” poručio je glasno samoproglašeni učitelj svega i svačega ovog naroda – od pomeranja brda na koridorima do non pejpera.
Koja crna platforma za pregovore, kad je sam rekao da mu je to saopšteno u vidu ultimatuma. A uzgred, od koga on tu čuva tajnu – od narodnih poslanika! U tome mu uspešno pomaže američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil u ulozi male Juce – da to nije javni dokument, a šta će Vučić od toga objaviti to je njegova stvar i problem, samo što ne reče.

Gospodine ambasadore, da li time želite da kažete da ni oni iz Amerike koji su vas poslali ovde nemaju pojma o čemu vi ovde razgovarate ili su vam jasno saopštili svoju pregovaračku platformu. Moja malenkost nije nikada bila ni ambasador ni predsednik – običan direktor, doduše u nekim većim firmama što ovde nije od značaja, učestvovao sam na bezbroj pregovora a ne sećam se da prethodno nisam imao jasno dogovorenu platformu za to – bilo od svojih kolega, upravnog odbora, radničkog saveta, kako god se to kada zvalo.

Da li to znači da u politici važe neka druga pravila. Naš predsednik saopštava narodu da je u zemlji pronađeno zlato, ali ne sme da nam kaže gde – raspričaćemo se, pa zato tu tajnu znaju samo njih dvoje. Ne reče ni ko je taj drugi, ili druga. A šta ako njih dvoje, ne daj Bože, sutra zgazi tramvaj ili trolejbus što jednom prilikom reče Ana Brnabić – ode sa njima i zlato. Bože sačuvaj i mene – da me zbog ovoga što rekoh ne optuže za još jedan atentat na predsednika.

Kosovo je izgubljeno još onog dana kad je Amerikancima istekao ugovor za bazu u Avijanu. Dopala im se lokacija na Kosovu – Otranska vrata, moreuz na prolazu iz Sredozemnog mora – sjatištu ratnog brodovlja svih vrsta i nacionalnosti, u Jadransko more, dovoljno širok da propusti brodove jedne sile ako ih ona druga sila pojuri. I uzgrađen je Bondstil koji zaprema pola Kosova.

Došli kod nas da pregovaraju - mi ih odbili, otišli kod Albanaca, oni ih dočekali raširenih ruku - gde ste do sada! U pravu je moja draga koleginica Jelena Pavlović kad kaže da Kosovo nije ni srpsko ni albansko. Kosovo je američko, a ovi pomenuti mogu tu da ostanu ako hoće - trebaće neko da opslužuje ne samo pomenutu vojnu bazu već i eksploataciju velikih prirodnih bogatstava koja se tamo nalaze.

I tu dolazimo do druge velike zamerke predsedniku koju moja malenkost, pored onoga što gore rekoh o tome ko je zapravo uzgubio Kosovo – naš veleobdareni pregovarač je jako loše vodio pregovore o Kosovu. U prvi plan je trebalo da stavi pregovore o tim prirodnim bogatstvima. To bi čak bila i jako zahvalna tema, ni malo imkomtabilna sa priznanjem Kosova, jer pregovori o državini i vlasništvu nad stvarima mogu da se vode između aktivno legitimisanih subjekata i nezavisno od toga. On je pravnik pa bi to morao razumeti. A on je to jako loše iztrgovao.
Mnogo bi to bila zahvalnija tema za pregovore od teme - dajte nam zajednicu srpskih opština. Na kraju, to ćemo jedino i dobiti, ali ne onakvu kakvu bi Vučić želeo - novu Republiku Srpsku, već onakvu kakvu je pre par dana definisao američki ambasador u Prištini. I šta onda? Koji su nam dalji argumenti za odbranu Kosova? Ja nikada neću potpisati predaju Kosova, kaže. A šta će onda - da viče (i mi sa njim) “Trst je naš” i Pela džukela – stariji će shvatiti šta to znači.

Nije sve crno, nešto je i belo – na primer mleko koje ovih dana nezadovoljni proizvošači prosipaju po ulicama, pa da malo razvedrim sa još jednom umotvorinom sa fejsbuka – rekoh gore tu ima više istine negu u ovome o čemu razgovaramo:

- Deda mi je pričao da je video Titanik i da je znao da će potonuti. Upozoravao je ljude, rekao im je da će brod potonuti, ali ga nisu slušali. Još par puta je upozoravao i onda su ga izbacili iz bioskopa.

Ako se ne javim sa nekim novim nastavkom, onda su i mene izbacili iz bioskopa.

Dragiša Čolić