(Ne) damo Kosovo

Novi javno deklarisani nemačko - francuski predlog sporazuma između Beograda i Prištine je očigledno nešto o čemu se ozbiljno razmatra od trenutka pojave takvog sporazuma. Samo, da li mi građani Srbije znamo tačno šta to piše u tom sporazumu?

Da li je sporazum u skladu sa Ustavom Srbije? Šta Srbija dobija tim sporazumom?

Poslednji sastanak povodom ove teme se desio ovih dana, dolaskom "velike petorke" u Beograd.
Nismo mogli mnogo toga da saznamo neposredno posle sastanka. Jedino što je jasno i konkretno rečeno da će Srbija raditi na implementaciji sporazuma, da je prihvatila predlog i da je jasno rečeno sa čim bi to Srbija bila suočena ukoliko ne prihvati sporazum.

Možemo samo, za sada, naslutiti sa čim bi Srbija bila suočena.

Vlast u Srbiji, koja je na početku svoje vladavine već sada davne 2013. godine potpisala Briselski sporazum, čime je predala sve srpske institucije i integrisala ih u takozvani kosovski sistem.

Nakon toga, Srbija je mnogo toga još predala na Kosovu, od pozivnog broja za Kosovo, Gazivoda, zatim Kosovo je primljeno u Međunarodni olimpijski komitet na šta je Srbija ćutala, zatim prijem u UEFA i još mnogo drugih međunarodnih organizacija.

Za to vreme, srpski narod živi sve lošije na prostoru Kosova.

Vlast u Srbiji preko svoje ekspoziture na Kosovu - Srpske liste, gleda samo da očuva jedno stanje stabilokratije, da se ljudi ne bune, da se svaka alternativa uništi i da oni što duže ostanu na pozicijama vlasti i moći.

Aleksandar Vučić se samo deklarativno zalagao svih ovih godina za rešavanje kosovskog problema.

Njemu je stalo jedino do vlasti, da sve ostane u statusu kvo, a da se pitanje Kosova koristi samo u onim trenucima kada je potrebno da se dizanjem tenzija oko Kosova pokriju teme poput rastućeg siromaštva, nezaposlenosti, korupcije i kriminala u državi!

U svemu tome strada običan čovek.

Ono na čemu treba raditi je stvaranje takvog sistema u kome neće zavisiti sve od jednog čoveka, u kome se zna red i gde se jačaju institucije sistema.

Ivan Milanović