Mitovi za propast

Ne zameram, to su uglavnom jadna bića koja su bežala sa časova istorije i učila je na YT od Deretića i Lučića. Mnogo se uvrede na činjenicu da srednjovekovnu Srbiju nisu naseljavali samo Nemanjići, oni su njom vladali, a naseljavali su je kmetovi.

E, mi smo potomci tih kmetova koji su živeli u kolibama, rmbali od jutra do mraka, umirali vrlo rano od različitih bolesti i loše ishrane i nadali se da su zaslužili raj na onom svetu (crkva ih je ubedila da ako budu dovoljno siromašni i poslušni idu sigurno u raj).

Nemanjići su postali sveci vrlo lako.

Gradili su manastire, davali crkvi posede i džakove zlata, delili sa njom vlast nad jadnim narodom (što ovo zvuči poznato).

Nema veze što je neki od njih ubio brata, neki oca, neki oženio devojčicu... Sveti su i tačka.

Doduše, takva je praksa bila i u celoj srednjovekovnoj Evropi.

Vlasteli i vladarima su se praštali grehovi, sirotinji nikako!

Jedini Nemanjić koji nije proglašen za sveca je car Dušan koji je od Srbije napravio evropsku silu, doneo najnapredniji zakonik koji je dao neka prava običnom narodu. Umro je tokom priprema za rat sa Turcima za koji je sklapao saveze sa evropskim kraljevima jer je znao da i tako jaka Srbija koju on vodi ne može protiv otomanske imperije sama.

Najviše slavimo kneza Lazara koji je pomislio da rascepkana Srbija, izmučena dinastičkim sukobima među vlastelom može sama protiv Turaka i poveo ljude u sigurnu smrt.

Slavimo inat, sveti poraz, nebesku Srbiju koja decu te nebeske Srbije ostavlja u ropstvu.

Slavimo odricanje od života i činjenicu da se ne bojimo da svi izginemo.

I danas idemo tim stopama.

Iz poraza u poraz, ponosni na svoj inat, ravnodušni prema potomcima i činjenici da za par stotina godina niko neće znati da su nekada u Evropi živeli neki Srbi.

Aleksandra Ćurčić