Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

[ Izvor: Bratislav Marković ]

23. 11. 2022. 06:00 12

Vreme kad se profesor poštovao

Zbog situacije u matičnoj porodici (rani razvod roditelja) i ćaletovog zanimanja (jedan od najboljih geologa u Srbiji) bio sam prinuđen da rano napustim mesto odrastanja, obožavani "krug dvojke" i promenim više gradova, a samim tim i škola. Ređali su se kao na traci Skadarlija, Kostolac, Sokobanja i na kraju Knjaževac. Brinuo je dakle o mom obrazovanju i delimično vaspitanju veliki broj tadašnjih prosvetnih radnika.

Bilio je odličnih, dobrih ali i loših profesora. U boljem slučaju imali smo prema njima poštovanje, a prema nekima, na žalost samo strahopoštovanje. I mada je još u to vreme krenuo nezaustavljiv sunovrat prosvete tadašnjeg jugoslovenskog društva, o čemu svedoči remek delo velikog Gorana Markovića "Majstori, majstori", znao se kakav takav red... Lečili su se uzroci a ne posledice. Odrastali smo na pesmama Ršuma, Duška Radovića i ostalih velikih imena, gledali neprevaziđeni obrazovni program Radio televizije Beograd, a kasnije u srednjoj školi morali da pročitamo svetske klasike, jer skraćenih verzija na internetu nije bilo.

Znali smo u nižim razredima, da baš u tom "krugu dvojke" dobijemo šamar ili packu po rukama od učiteljice zbog sitnih dečijih nestašluka. Na roditeljskim sastancima nije se dizala frka oko toga, učiteljica ili razredni starešina imao je poslednju reč, koja se ponekad sa gunđanjem u bradu naših roditelja, slušala i bila zakon... Ne pamtim da se bilo ko u svim tim školama i odeljenjima žalio direktoru. Odlazak kod direktora upotrebljavali su nastavnici i profesori kao krajnju meru, ako bi neko od nas tamo i završio, dobio bi grdnju u smislu "stidi se, parazitu društveni".

U drugom delu srednje škole obreo sam se u Knjaževcu, prelepom gradu jugoistočne Srbije, gde sam u nameri da se pripremim za Pravni fakultet upisao Pravno-birotehnički smer. Tu smo se mojom srećom sreli on i ja. Profesor Dragoljub bio je pravnik koji je to postao odmah nakon Drugog svetskog rata. Vremešni birokrata, na početku sedme decenije, izgledao je i govorio u skladu sa onim što je i po struci i po ubeđenju bio. Proćelavi matorac sa naočarima, kome izgleda još niko nije javio da je pet, šest godina ranije Tito definitivno preminuo, predavao je toliko tiho verovatno još iz vremena nakon Drugog svetskog rata, kad nije bilo poželjno da svako čuje tvoje reči.Morali smo da načuljimo uši na časovima. I takav kakav je, Dragoljub nas je učio o pravu i terao da shvatimo šta treba da radimo sutra kada postanemo stručnjaci iz ove oblasti. Stalno je ponavljao da ćemo se baviti ozbiljnim zanimanjem, a neki biti i na odgovorim funkcijama. "Vi ćete biti elita ove zemlje", rekao nam je i morate toga biti svesni. Reč elita imala je tada pravo, a ne današnje značenje. Već tada bio je narušenog zdravlja. I bez obzira što su nama tada bili mnogo važniji ljubavni problemi, čekanje Bajaginog trećeg albuma "Jahači magle", organizacija nečijeg rođendana i dobro zezanje poštovali smo ga i pružali mu podršku, kakvu je pružao i on nama.

Znaš, kad imaš pet časova iz pravnih predmeta, od kojih su neki ukinuti jer se odnose na "socijalističko samoupravljanje", to ne može biti previše zabavno. Dragoljub je dakle predavao tihim glasom, a kad bi neko od nas pričao na času, bio bi opomenut, ne od Dragoljuba nego od samih učenika, jer smo razumeli da je jako ružno pričati dok nas stariji čovek narušenog zdravlja nečem podučava. Naravno, razumeli smo da će to čemu nas on podučava, nama biti veoma značajno u vremenu koje je dolazilo. Da, baš taj dosadni Dragoljub, naveo me je da još tada sebi obećam da ću položiti pravosudni ispit. Dešavalo se da mu na času ne bude dobro. Donosili smo mu vodu ili sok da se osveži, davali bombone i čokolade kad mu padne šećer, hrabrili ga, dogovarali kad ćemo da odmor, da tako olakšamo i nama i njemu...

Početkom marta '87. u Beograd je dolazio veliki Real iz Madrida, da se suprotstavi isto tako velikoj Zvezdi. Rešio sam da Dragoljuba morbidno slažem, jer sam hteo da sredu spojim sa vikendom i nakon utakmice ostanem u Beogradu. "Profesore, majka mi je u bolnici", rekao sam mu skrušeno. "Bratislave, idi odmah za Beograd", rekao je zabrinuto. "Bratislave, ti si skroz lud", rekla je iste večeri moja pokojna majka, isto tako zabrinuto, zbog moje gnusne laži. Nisam mama, ja sam samo uvrnut, definicija je koje se držim i danas kad definišem sebe. Vredelo je... Slavni Butragenjo, Sančez i Valdano, u 20. minutu utakmice gubili su od Zvezde 3:0, a ja sam pokušavao da umirim Dekija koji je na "severu" po cičoj zimi vrištao: uštini me, ne sanjam! I ma da se o tom dvomeču raspredaju razne priče, taj osećaj u prvom poluvremenu ostao je neponovljiv.

Idućeg ponedeljka sam mu saopštio da je sve ok, da je mama bolje i duboko mu se zahvalio na razumevanju. Ali ova laž je bila najveći moj greh i nestašluk. Jer mi smo poštovali ljude koji su se trudili da nas u već narušenom sistemu kako-tako obrazuju. Shvatili smo da u većini od njih imamo podršku. Pokloni za rođendane, kraj školske godine ili lepšoj polovini osmi mart, bili su odraz poštovanja i ljubavi. Nama ni u ludilu nije padalo na pamet da sa Dragoljubom zbijamo šale, jer nije lepo to raditi sa čovekom koji se sprema za penziju, a jedina mu je želja da nas do te penzije pripremi za nove izazove. Fizički kontakt sa profesorom za nas je predstavljao naučnu fantastiku, jer to se ne radi!I nije ovo prvi put da se setim ovog dobrog čoveka koji je odavno nadam se na nekom boljem mestu. Ali da bi razumeo značaj svog profesora, moraš da radiš na sebi, da poštuješ svoju porodicu, starije, puno čitaš, ali ne knjige starleta i estradnih zvezda, već one prave koje te teraju da razmišljaš i koje te čine boljim. Džabe mi priča, jer na nacionalnim frekvencijama danas decu vaspitavaju oni od kojih smo mi nekada na ulici okretali glavu, mada realno tako strašnih pojava onda ni na ulici nije bilo...

Jer, koliko god i onda to bilo teško, na našem obrazovanju radio je čitav sistem. Kazne su bile sporedne, obrazovanje i vaspitanje glavno, a profesori su najčešće uživali zasluženi ugled u svojoj sredini i bili dostojno plaćeni za svoj rad.

Bratislav Marković, advokat

(www.bratislavmarkovic.com)

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 12

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se
Pravila komentarisanja
Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici i kvalitetniji komentari.
Direktno.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni.
Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo. Komentari koji sadrže govor mržnje i psovke, takodje neće biti objavljeni.
Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije, već samo autora komentara.


Dijalog

Zoran Živković [02.12.2022.]




Anketa

Ko je kriv za ispadanje Srbije sa Mundijala?

Rezultati

Video dana

Jede k'o ptičica