Ljubodrag Stojadinović: Inventar strašnih stvari

Ako već nije rešen, Kosovo je politički, emotivno i operativno nerešiv problem. Dvodnevna sednica srpskog parlamenta je poslužila ideji da se zatvori krug iz koga se izlazi teško ili nikako. Vlada (još) ne postoji, njen posao je kao i uvek zapao apsolutnom vladaru. Govorio je mnogo i dugo, ali nije otkrio kakav mu je plan. Osim da je pre nekoliko godina predlagao razgraničenje sa razmenom teritorija, etničkim poravnanjem i transferom stanovništva.

Nisu ga poslušali, tako kaže, napali su ga sa svih strana, pa je odstupio. I sada imamo mnogo manje od toga što je bilo moguće. Ali, on to neće priznati, ni to niti bilo šta drugo, i to je konačna ideja o nepristajanju na ono što se već dogodilo. Drugog plana nema, ako negde u potaji i postoji, napravljen je post festum, i odnosi se samo na prošlost.

Za sve u skupštinskoj dvorani, a i oko nje, Kosovo je mučna, nejasna tema i mitska poštapalica. Deo desne tzv. opozicije želeo je da bude konzervativniji od predsednika države, i uspeo je u tome. Njihovo salonsko junačenje inače nije ostvarivo bez rata, a takav pohod nije logičan niti moguć, inače bi Srbija ostala bez vitalnih parametara. Zato je Boškov govor bio retorički obračun sa zamišljenim protivnikom, uz odgovor sa visokog trona: ja sam predsednik sa 60 posto, a ti običan poslanik i imaš 2 odsto podrške.

Važniji od večne teme na kojoj se uvežbava pregorelo rodoljublje, bio je javni nastup vladara, u ukupnom trajanju od preko 20 sati. Bila je to precizno isplanirana stilska vežba u kojoj su upotrebljeni dijalozi dostojni tragedije opasno obolelog društva. Ali, pravo na repliku je imao samo jedan. Ozbiljne i oštre primedbe koje su dovodile do kolektivnih nervnih slomova vladajuću parlamentarnu većinu, negirane su opširnim vrhovnim komentarima, utucima i uvredama bez mogućnosti da se na njih odgovori.

Vučić se nije obraćao oponentima, nego građanima, pokazujući ubedljivu nadmoć, mudrost i državnički bes, koji je sputavao saznanjem da je njegov odgovor u svakom od mnogih slučajeva konačan. Opstao je kao nepobedivi besednik u svakom dijalogu, odbijajući upadljivo nadmeno bilo koju verziju istine osim svoje, rušeći bez ikakvog obzira samu suštinu, logiku i smisao dijaloga. To je bila monodrama, začinjena neprijatnim no zgodnim povodima za poentiranje i frenetične aplauze ljudi koje je stvorio uglavnom ni iz čega. I divljenje pripadajućeg puka, sabranog oko uzbudljivog programa državne televizije.

To je bila polemika posebnog govornika i sa samim sobom, uz negaciju svega što nije on. Za njega i njegove pristalice osim toga ništa nije ni ostalo. U odnosu na male potrebe njegovih glasača, agitprop je bio savršen. Valjalo je ostaviti snažan utisak i uticaj na njih, pokazati im da upravo govori natčovek, onaj koji ubedljivo, uvredljivo i bez saosećanja pretvara u prah i pepeo svoje političke protivnike.

Ali, ni to nije dovoljno. Čovek koji se po svemu izdvaja od svih, morao bi da ima specifična fiziološka svojstva, koja je davno uočio Zoran Babić iz Vrnjačke Banje. On je bio dužan da zapazi kako njegov predsednik izuzetno retko ide u toalet, ako uopšte ide. "Ja vam se divim mentalno i fizički… Tamo sam išao već pet puta, a vi nijednom".

Sveži predsednik skupštine, Vladimir Orlić, pohvalio je pred visokim saborom izvrsnost neumornog govornika, malo delikatnije nego Babić: "Vi uopšte niste izlazili". Poruka koja donekle obrazlaže prirodu klošmerla ispod visokih svodova.

Bizarne okolnosti koje čine čoveka naročite kakvoće, pomogle su mu da ostvari svevideću ideju o korišćenju video snimaka, fotografija i drugih podataka u satiranju oponenata. Imao je šta da pokaže za svakoga ko se usudio da se kači sa njim, uz nedokazive optužbe i pogrde. Bile su to sasvim obične stvari, boravak grupe ljudi u kafeteriji, na primer. Ali to je način da se kaže da oni znaju sve o svakome. Bar On zna koliko paranoja ume da bude lekovita, a širenje straha delotvorno. Na neki mučan način, to je opšta pretnja i ucena: vidimo vas, znamo šta radite, nemate gde.

Gledao sam predstavu puna dva dana. Bilo je zabavno, mučno, tužno, beznadežno i odvratno. Ciljno samomučenje mi je omogućilo da izdržim do kraja, ne znajući zbog čega to radim. To je možda bio moj mali doprinos opštem građanskom mazohizmu i melanholiji.

Predsednik je u jednoj od mnogih gnevnih replika rekao da niko od nas i ne sluti kakve su sve strašne stvari pred nama.

Beskrajan je spisak strašnih stvari koje idu na nas.

Ljubodrag Stojadinović