Slučaj Milomira M.

Taman sam tog nesretnog dana ušao u impresivno zdanje atinskog muzeja Akropolj, kada mi je zazvonio telefon a na displeju se ukazalo njegovo ime, Milomir Miloprež, tako mi ga je davno memorisao Apple, nije dakle moja krivica, ali na poziv nisam odgovorio. Jer prosto nisam mogao da mir i auru jednog takvog mesta, gde vas s jedne strane gledaju Atina i Dionis a sa druge Aleksandar Veliki i Hadrijan, narušim Ćirilicom i Hepijem, jednostavno nije mi se dalo, i samo sam pustio da telefon zvoni dok se Milomir s ovoga sveta nije umorio od čekanja i prekinuo vezu.

Kasnije mi je bilo žao. Jer sam shvatio da me je zvao zato što ga je baš u tom momentu, ili koji minut pre, šamarao neki Branov sledbenik, veći patriota i antifašista od Veskobara i Pažina zajedno, pratilac na Tviteru Šehovića i Draginje, ambasadorke Hrebičkove, gazde Erdogana i evropske Crne Gore.

Javio bih se, dakle, momentalno da sam znao da me je Milomir M. zvao da mi se požali na šamare nekog viteza sa Belvedera, vozača recimo Nenada Čanka, svakako redovnog čitaoca mula Andreja, Mija Boxera i Ljuba F, šta god ovo F značilo - Filipović neki ili samo neka mala, crna fleka.Javio bih se MM čak i iz Akropolj muzeja, pa neka mi oproste časna Atina i pošteni Dionis, da sam znao da ga u Splendidu ponižava neki Branov fan, šamarajući ga kao velikosrbina i četnika, negatora Đilasove nacije, prijatelja avetnog Rakovića, i brata po oružju one Pinkove Jeremić ili ovog Roćenovog Filipovića.

Kada sam shvatio zašto me Milomir M. zvao dobio sam napad griže savesti, ali kao svaki sebičan čovek, odmah sam našao reči opravdanja - šta bih mu pomogao i da sam se javio iz Atine, kada već nisam bio blizu, da ga rečima zaštitim, da tom Branovom sledbeniku objasnim kako se šamarima ne brani Crna Gora već Brano, i da se na taj način ne štiti dostojanstvo države već se ona samo ponižava. Rekao bih tom belvederskom branitelju da se ozbiljnost nacije i zemlje pokazuje gostoprimstvom i širinom, prema svima pa i Milomiru M, tužnom plaćeniku i propagandisti autokrate Vučića. Jednom od mnogih.

Bio sam zatečen i nesrećan kada su mi počele stizati poruke, čak više njih iz Beograda i Srbije nego iz besudne zemlje, svi su bili srećni što je Milomir M, kako su mi pisali, dobio zasluženu kaznu, niko nije mario za elementarnu činjenicu da nečiju krivicu, pa i nesretnog MM, može jedino da procesuira tužilac a kaznu odredi sud. I da je sve ostalo, kako je nekad govorio Milo Đ, uzimanje pravde u sopstvene ruke i tradicionalno rešavanje situacija u kojoj svaki nasilnik može samog sebe proglasiti za tužioca i suca. Po sistemu duge dlakave ruke - što veći nasilnik to stroža kazna.Dakle, da je neki građanski aktivista, istinski antifašista, evropejac, koji se sme komitama i Belvederu, koji ignoriše mula Andreja, Tamaru, Mija i Ljuba F, šta god ovo F značilo, da je dakle neki normalan čovjek, kome nacionalizam i pljačka nisu pomračili mozak, šamarao Milomira M. zato što je dugo bio i ostao miloprež šefa Đukanovića i gospodara Vučića, možda bih mogao da razumem, ali ne i da prihvatim.

Jer čak i kada naletite na neku moralnu nakazu koja duže od dve decenije truje javni prostor, širi govor mržnje, nacionalizam, bahati se pred slabima i nevladinima a ponizno maše repom pred moćnima i korumpiranima, zvao se on Milomir, Ljubo, Andrej, Zlatko, Draško - morate se suzdržati i proći. Bez šamara i pljuvanja, bez psovke i saplitanja. Nije ni na kom od nas da uzima pravdu u svoje ruke, koliko god bivali decenijama ponižavani od nepravednih i moćnih, kojima služi i Milomir M, moramo ostati prisebni i pristojni jer je pravda, koliko god bila spora, ipak dostižna.

I dok polaznici Belvedera slave šamare Milomiru M, kao što su koliko juče veličali otkazivanje koncerta "Ćetalju", najpopularnijem crnogorskom kantautoru ikada Sergeju Ćetkoviću, malo ko primećuje kako društvo klizi u mrak fašizma i jednoumlja, sa mogućim nesagledivim posledicama. Ko ne veruje neka se seti ili pročita sa Vikipedije šta je bilo sa Rusijom nakon 1917, Nemačkom posle 1933. ili Srbijom - od 8. sednice do danas.
Zato je slučaj Milomira M. poslednja opomena, pre svega, nadležnim institucijama da na manje i veće izlive nasilja moraju odmah reagovati, pa čak i kad žrtva, u ovom slučaju Milomir M, junački i na Branovu sugestiju, prećuti šamare, a na pitanje kako mu je u Splendidu samo kaže - lepo, odmaram. Svaka banalizacija nasilja, tipa eh taj Marić, ili još gore tražio je to Milomir, ili proći će slično i u Beogradu kad se vrati - takve komentare ne zaslužuje bilo ko, pa ni čovekoliki Milomir M, koji bi možda u nekom drugom vremenu i zemlji bio značajan autor, čak velika zvezda, a ne kao što je ispalo u vremenu zla - samo obični paž i lutka. To, naravno, nije opravdanje za Milomira M. jer svaki čovek kreira svoju sudbinu, čovek a ne okolnosti odlučuju šta će uraditi sa sobom i svojim životom. Milomir M. je odabrao da bude to što jeste i ja samo mogu da kažem - vječnaja pamjat.

Željko Ivanović