Sreća, šećer, radost: Sve podseća na „vesele“ '90-te?

Htedoh pre mesec dana da skuvam kafu, kad ono nema šećera. Odem do prodavnice kad kasirka
kaže:

– Brate, ti li se zajebavaš s mene?

– Ne bre, sestro, ja sam oženjen, taman posla.

Obiđem celu celu čaršiju i nađoh samo šećer u prahu i „u kocke“. U većini prodavnica rekoše da neme, a kad će biti, ne zna se. Samo u jednom marketu rekoše možda sutra ili malo sutra, a drugom u subotu. Ništa, čekaću subotu, ali pije mi se kafa.

Šta da radim kad volim tanju i slađu?

Hvala Bogu tu je baba. Ona je vrsta navikla na borbu za opstanak. Pamti Trumanova jaja, kafu divku, par-nepar, benzin na flaše, leb na bon… i još mnoge uspomene naše slavne istorije.

I nisam pogrešio, opravi me baba, pozajmi mi kilo šećera iz tajnog šteka.

Ali, pošto je dug zao drug, rešio sam da čekam subotu. Dođe prva subota, odoh u 10h kad ono sve prodato još u 8h. Ko rano rani, šećer grabi. Druge subote ustanem i ja u 7h, ali nema. Išao sam na svakih sat vremena do 12h. Na kraju digoh ruke.

I dođe treća subota, treće sreća. Pada kiša. Idem bez nade da ću naći šećer. Kad vidim gužvu na kasi. Sreća, šećer, radost!!! Stiglo Njegovo Veličanstvo Šećer! Može samo tri kila. A zašto?

Sveto Trojstvo, triput po srpski je. O svemu se mislilo. Jedna baba se rasplaka za još dva kila, počela da pravi slatko. Ostade da moli šefa, a ja odoh kući srećan da obradujem porodicu.

Usput počeše da mi se javljaju i komšije sa kojima sam u svađi, samo da saznaju otkud mi šećer. Srpska
posla!

I tako prilegoh posle lova na šećer. Kad neko zvoni, došla komšika, valjda da mi zahvali što joj rekoh za šećer.

-Komšijo, ti li se zajebavaš s mene? Meni dadoše samo jedno kilo!

-Ne bre, komšike, ja sam oženjen, taman posla.