Novi Sad, evropska prestonica (ne)kulture

Utoliko mi je poseta koju sam pre neki dan upriličio Novom Sadu, a sa ciljem da ga posle dužeg vremena obiđem, kao evropsku prestonicu kulture za 2022. godinu, teško pala.

Elem (gde nestade ELEM, jedno vreme kao i ZNAČI pa potom, NEKAKO/NEGDE vrlo popularna reč), elem, odlučimo supruga i ja da ipak umesto brzim vozom imena SOKO pođemo kolima. Računica jednostavna i vremenska i novčana ali je zarad ekonomoje teksta neću ovde izvoditi.

Parkiram se tik do svoje negdašnje ulice Vase Stajića, Novosađani će znati gde, a blizu je galerije Matice srpske, poklon zbirke Rajka Mamuzića (nekada Studentskog kulturnog centra) a i legata Pavla Beljanskog. Mesta koje sam obišao više puta (Beljnski, Mamuzić), a u Matici izložba dečijih radova što, neka mi oproste osetljive duše, nije bilo interesanto, pođosmo supruga i ja put centra (pet minuta laganog hoda.).

A u centru, centar. Veći deo raskopan, umesto pešačke zone, gradilište. pomenik Miletiću okružen ogradom, radovi ili šta već, teško definisati. Pa, zar to gradski oci/očusi, nije moglo pre ili posle nego usred prestolovanja kulturom Evrope.

Putuj, Evropo, pevao je veliki i dobri Đole Balašević, naš Đole.

Progutamo tako malo prašine i knedle (one što zastaju u grlu) pa da ne kvarimo pođemo put Vladičanskog dvora, u stvari ka galeriji vojvođanskog ogranka SANU. Vrata zatvorena, ne zaključana i ne pokazuju dobrodošlicu. Neka mala tabla na asfaltu, raskoračena, ipak daje obaveštenje: izložba Predraga Caranovića „Zlatno doba“.

Možete da pogledate izložbu, samo da vam upalim svetlo, kaže portir. Pa zar se tako prezentuje inače izvanredna izložba, zatvorena vrata i ugašeno svetlo ne zovu nikoga u posetu. I ovo su izgleda nekakvi oci/očusi. Mislim na akademike naravno. Hajdemo u pivnicu pa u muzej Vojvodine i Muzej savremene umetnosti Vojvodine.

Da skratim. U muzeju Vojvodine utisak je kao da su svi u Italiji u avgustu (feragosta) a da je u toku priprema za konsolidaciju zbirke. Nedostaju poneki natpisi i podaci o eksponatima, zagušljivo je i utisak nedostatka ljubavi i brige je prisutan.

U MSUV dve lepe tekuće izložbe o feminizmu 70-ih, zbirke „Feministička avangarda“ 70-ih iz kolekcija Verbund i druga, naših umetnica iz kolekcije MSUV sa sličnom tematikom 30-ak godina kasnije i sa pomerenom vizurom u odnosu na istu temu, a zove se „Na putu slobode“.

Ali pre nego što pogledate ove sjajne izložbe morate ući u muzej pod predpostavkom da znate da je tu muzej i da ne polomite noge na prilaznom platou koji je prilično destruisan. Pa dobro očusi, zar je tih dvestotinak m2 problem za Novi Sad? Pa dajte da to, kao i druge stvari, rešimo SMS-om.

Pa zar tako evropska prestonica kulture dočekuje goste?

Pa kad niste sposobni što niste zvali svog predsednika, on je sad za Evropu i sve rešava. Imate njegov telefon, valjda ste ga obavestili kad ste ga tužili. No, o svemu tome 45 godina ranije, a za kraj ovog teksta „Užas je moja furka“, stihovi kojima je Džoni Štulić opisao našu budućnost – UŽAS JE MOJA FURKA/

Smrdljivi grad zatvara podrume/Smrdljivi grad zatvara ulice/Smrdljivi grad je zadovoljan sobom/Strukture ga dobro furaju. Kosijaneri trule u patikama/Muda im zaprašuju cestu/Guzice spuštaju nisko do poda/Kako se oni samo dobro furaju. Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze/Za šljakere što loču ko pesi/Studenti bez diplome/Žene bez ljepote/Neženje bez stana/Putnici bez para.

Jeftina mjuza teška cuga/Lutrija je njihova furka/Jeftina mjuza teška cuga/

Užas je moja furka.

Umesto slobode na trpezi nam nude privid realnosti, a za predjelo beznađe. Nije ovaj tekst o gradu, urbanizmu i arhitekturi. Ovo je tekst o kleptokratiji, paravanu za pljačku i izdaju ljudskosti. Novi Sad je samo još jedan skuvan grad u tom jelovniku beskrajne pohlepe.

Autor je vajar