Piše Goran Kaluđerović: VELIKI BRAT srednjeg veka

Simonida je bila peta supruga kralja Milutina i ćerka romejskog cara Andronika II. U središnjem luku manastira, kao vladari kojima Gospod daje vlast "preko anđela koji na njihove glave spuštaju krune", prikazani su kralj Milutin i kraljica Simonida. Na posetioce poseban utisak ostavljaju freske četiri svetiteljke: Petke, Varvare, Jefimije i Tekle jer imaju "žive oči", odnosno, prate posetioca gde god da se kreće. "Veliki brat" srednjeg veka.

Utisak je da je Gračanica ne samo religijsko središte srpskog naroda, već i političko i nacionalno. U vreme posete bilo je upriličeno crkveno venčanje i moglo se sasvim lepo zaključiti koliko sam manastir znači mladencima i prisutnim zvanicama. Lepo je videti dečiju nesputanost ispoljavanu u porti manastira, ali i potrebu roditelja za ranom nacionalnom identifikacijom dece.

Između Gračanice i Gazimestana ima nešto više od pola sata vožnje. Prolazi se delom kroz Prištinu. Neformalni vođa puta pokazuje nam američku ambasadu u staklu, izražavajući pretpostavku da jednak broj spratova koji su nad zemljom postoje i ispod zemlje. Ne znam da li se htela naglasiti moć jedne zemlje ili tajnovitost politike koju simboliše jedna zgrada, sasvim svejedno, jer zdanje ne ostavlja nikakav utisak u odnosu na hramove - svetinje koje su cilj našeg putovanja.

U prolazu smo mogli zakljičiti da se grade moderna naselja u Prištini, ali i ogromni soliteri poput onih u Beogradu na vodi, gde je uniformnost izraz nove estetike koju pokriva preovlađujući kapitalizam.

Spomenik na Gazimestanu, podignut je 1953. godine. Idejno rešenje za spomen kulu izradio je arhitekta Aleksandar Deroko. Na prednjoj strani spomenika urezani su stihovi kletve kneza
Lazara:

Ko je Srbin i srpskoga roda
A ne došo na Boj na Kosovo
Ne imao od srca poroda
Ni muškoga ni devojačkoga
Od ruke mu ništa ne rodilo
Rujno vino ni pšenica bela
Rđom kapo dok mu je kolena.

Šta se uopšte zna o bici na Kosovu? Prema knjizi Ivana Čolovića, "Smrt na Kosovu polju", od istorijskih činjenica poznato je da je na čelu hrišćanske vojske bio srpski knez Lazar Hrebeljanović, dok je osmanlijsku vojsku predvodio sultan Murat I.

Nesporni podaci su da se bitka dogodila 1389. godine, da su uz kneza Lazara bili i njegov zet Vuk Branković, "i jedan odred vojnika iz Bosne, pod komandom Vlatka Vukovića, koji je na Kosovo poslao bosanski kralj Tvrtko I, a da je na čelu osmanske vojske bio sultan Murat I sa svoja dva sina, i da su u bici poginuli i Lazar I Murat (Sima Ćirković prema Ivan Čolović).

Sve ostalo je u sferi nagađanja i hipoteza. Mit o bici na Kosovu polju ima višestruki značaj. On je pre svega ilustracija svih onih antropoloških vrednosti na kojima se gradi/o srpski identitet, vernost, junaštvo, čast ali i izdaja, interes, kukavičluk. Tek hipoteza da se Kosovska bitka završila porazom Lazareve vojske upitna je prosto zato jer je sultan Murat I ubijen, a njegov sin Bajazit I se vratio u Malu Aziju.

Vuk Branković i Tvrtko I su preživeli i još neko vreme vladali oblastima pod svojom upravom. Zato što su carica Milica i njen sin Stefan Lazarević postali Bajazitovi vazali, Kosovska bitka dobila
je epitet izgubljena.

U unutrašnjosti spomenika nalaze se stepenice koje vode do vrha. Na svakom stepenišnom odmorištu nalazi se po jedna mermerna ploča sa uklesanim stihovima iz Kosovskog ciklusa. Na kilometer od spomenika nalazi se Muratovo turbe (grob ubijenog sultana Murata) ali ga nismo obišli.

Nesumnjivo da kosovski mit ima i instrumentalnu vrednost i u službi je "glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije" i to sve od XIX veka do danas. Kod vajara Ivana Meštrovića postojala je ideja o izgradnji Vidovdanskog hrama zamišljenog kao neka vrsta "svetilišta jugoslovenske civilne religije", s idejom da skulpture koje predstavljaju likove Miloša Obilića, Srđe Zlopogleđe, Marka Kraljevića, Banović Strahinje, Kosovke devojke i udovica palih kosovskih junaka, poznate kao Kosovski fragmenti, nađu svoje prirodno mesto u pomenutom hramu.

Same Meštrovićeve ideje plod su tadašnjih evropskih uticaja o "monumentalnim nacionalnim spomenicima", ali do realizacije te ideje nikada nije došlo. Njegovoj izgradnji se nikada nije pristupilo a od 1971. godine drvena maketa hrama nalazi se u Narodnom muzeju u Kruševcu. Prestonici Lazarevoj.

Poslednji manastir koji smo obišli a predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja jeste Banjska. Sagrađen je početkom XIV veka kao zadužbina jednog od najmoćnijih vladara iz dinastije Nemanjića, srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, čije je telo sredinom XV veka preneto u Bugarsku. Manastir je bio predviđen za kraljevsku grobnicu, ali mu je istorija odredila drugu ulogu.

Početkom XV veka u požaru je izgoreo i gotovo potpuno zapusteo. Manastirska crkva Svetog Stefana je u XIX veku adaptirana i pretvorena u džamiju i, kao takva, služila do Prvog svetskog rata. Od 2006 godine manastirski kompleks sa crkvom je obnovljen s idejom da se vrate mošti svetog kralja Milutina.

Ispred manastira srećem navijače Crvene zvezde sa kojima smo prethodnu noć boravili u manastiru Svetih arhangela. Pozdravljaju me, obraćajući mi se s brate. Prija mi njihova srdačnost u ophođenju. I sami su puni utisaka obilaskom Kosova i Metohije.

Vraćamo se za Srbiju. Putnicama ne prija ex-jugoslovenska rok muzika u autobusu i traže nešto njima prijemčivije. Ne poznajem novokomponovanu muziku, ali sam svedok ushićenju Bajom Malim Knindžom i Borom Drljačom. Čak se i kolo razvilo u autobusu.

Saputnica s početka putovanja pita me: "Čika Gorane, kako vam se svidelo Kosovo i Metohija"? "Sve mi se svidelo", kažem joj, "sem ono čika". Toplo se smeje. Smejem se i ja, kiselo.

Kosovo i Metohija ostaju za nama. Ne znam s kakvim utiscima odlaze moji saputnici. Ja sam poneo osećaj izazvan pogledima Sv. Petke, Sv. Varvare, Sv. Jefimije i Sv. Tekle. Neko te
posmatra. Neko te stalno gleda.

Kraj

Goran Kaluđerović, doktor političkih nauka