De Gol

I ne može se sporiti ovo. Čemu bilo kakva skromnost kad je srpski narod prvi put dobio bolnice, škole, vrtiće, autoputeve, pa čak i čokoladu, tek kad je Aleksandar Vučić dohvatio u svoje moćne ruke sudbinu jedne pre njegove pojave - više nego napaćene i zaostale zemlje.

I ako je takav ateista poput Sartra na neki način dotakao religioznost gledajući de Gola, moglo bi se reći da su i mnogi ljudi ovde koji i nisu bili baš neki veliki vernici, gledajući i pogotovo slušajući Vučića postali prilično pobožni. Naime, kako Vučić nešto izjavi, čak i oni koji uopšte ne veruju u boga, krenu da se krste. A kad još čuju i njegove saradnike poput Vulina, Brnabićke ili Tome Mone, njihova pobožnost se udvostruči pa krenu da se krste i desnom i levom.

Dakle, ne samo da je zemlja izgrađena nego je i duhovno preporođena – ima vrlo malo onih koji se ne krste posle svega što su za ovih 10 godina videli a mnogi, kao što rekoh, i sa obe ruke. Nije to sve malo i čemu onda lažna skromnost!

Ali da se vratimo na izjavu Mikija Manojlovića da je Vučić za Srbiju ono što je de Gol bio za Francusku. Gde bi bile dodirne tačke između Vučića i de Gola? Šta li je tu još video Miki Manojlović kao sličnost? De Golov turbo nacionalizam? Njegov stav da su Nemci arhineprijatelji? Nije valjda to? De Gol je bio izričito i protiv Amerike i zalagao se da se uticaj velikog ujka Sema preko Atlantika u Evropi maksimalno smnanji i anulira.

Možda je Miki Manojlović tu naslutio neku vezu između de Gola i Vučića. Prilično radikalna ideja u ovakvom trenutku ako je takvo nešto u pitanju. A da nije možda u pitanju plemenita de Golova ideja o Evropi od Atlantika do Urala? Hrabra ideja i u ono vreme, a kamoli danas za vreme rata u Ukrajini i svega što se oko toga dešava!

Ideja da veliki državnik povlači velike poteze koji se ne dopadaju svima i da je spreman i da plati svoju odluku i glavom ako treba - je plemenita. De Gol je založio svoju glavu pošto se odrekao francuskog Alžira koji je za Francuze onog vremena bio neka vrsta svetinje. Zna se da je protiv njega spremao takozvani Alžirski puč jer je predao Alžir Alžircima, dakle jer je Alžiru priznao nezavisnost od Francuske. Predaja i povlačenje iz Alžira bila je smrtna uvreda i za Legiju Stranaca pa su na de Gola pripremali i atentat.

Poslednja osoba koja je streljana u Francuskoj bio je glavni organizator tog atentata. To što su bili umešani u zaveru protiv predsednika Francuske Legiji Stranaca nije ni do danas oprošteno i ta mrlja ni do danas nije izbledela. O pokušaju atentata na de Gola je 1973 snimljen i čuveni film Operacija Šakal. U tom filmu de Gol je preživeo jer se savio da poljubi francusku zastavu u momentu kad je na njega pucano. Metak je udario iza njega. Bio je to sjajni filmski hepiend. Jedan od najlegendarnijih.

Hepiend je bio uz de Gola do kraja života. On nije ubijen nego je umro u dubokoj starosti. Alžir su Francuzi prežalili, de Gola smatraju za najvećeg francuskog državnika ikada. Paralele koje se povlače sa de Golom su lepe i zahtevne. Državnici ulaze u istoriju a svima im je zajedničko jedno - za svoje ideje zalagali su svoj život. Izjava da je Vučić srpski de Gol može da se čita i kao velika pohvala i još veće upozorenje, jer stvarni život nije visokobudžetni film sa hepiendom. To prekaljeni glumac poput Mikija Manojlovića vrlo dobro da zna.
Ali i ako sam mislio da završim tekst ovde, upravo na tviteru videh izjavu Mikija Manojlovića gde on kaže kako je njegova baka Francuskinja bila ljuta kad je Francuska priznala Alžir i da on ne bi bio ljut da Srbija prizna Kosovo. Interesantno kako ovaj umetnik razmišlja i pravi paralele. Pitao bih Mikija Manojlovića kako bi njegova baka reagovala na to da se Alžirci nastane recimo u Bretanji, razjure francusko stanovništvo pretnjama i nasiljem i pošto njih 90 posto oteraju odatle, proglase Bretanju svojom zemljom i hoće da je otcepe od Francuske, što je naravno ono što se dogodilo sa srpskim Kosovom.

Pravo je čudo od čoveka glumac Miki Manojlović. Želja da se oduži čoveku koji je njegovim imenom krstio avion, i da mu tešku pa i nemoguću političku situaciju na svaki način olakša ovakvim pričama ipak samo vređa inteligenciju. Onima koji iole imaju pameti ovakve priče dodaju pride i kao so na ranu koja opet kreće da se raskopava posle ovih izbora, vodeći celo srpsko društvo u veliko finale jedne tragične vekovne priče.

Jovan Marinković, akademski slikar