Žika živac je dežurni krivac

Evo me međutim, opet u ulozi neangažovanog advokata čoveka, koji je u poslednjih nekoliko godina najnapadaniji, ne samo u Srbiji, već sasvim moguće i u istoriji političke borbe u svetu ikada.

Puno bure, bar na društvenim mrežama je izazvala najava mogućeg susreta između Vučića i Đilasa. Ovo je naravno još jedan dokaz na koliko je niskom nivou naša opšta politička svest. I da vam odmah kažem, nisam uopšte oduševljen ovim eventualnim susretom. Svoje mišljenje i o Vučiću i o njegovoj stranci izneo sam u verovatno dvocifrenom broju tekstova, koji su dostupni svima. Ali, što bi rekao Bili Piton "takav je posao, ni ja ga ne volim", bavljenje politikom podrazumeva i obavezu da budeš svestan političkog momenta, ali i trenutnog odnosa političkih snaga u zemlji, a ovog puta više nego obično i u svetu.

I ajde da vidimo kakva je politička realnost. Vučić je pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora. Njegov SNS nema većinu u parlamentu, a u Beogradu je u manjini, dakle većinu je dobila opozicija. Ovo znači da će do sada vladajućoj stranci biti teško da u republičkom parlamentu formira većinu, naročitu stabilnu većinu (jer u broju poslanika sa liste naprednjaka ima i nekih drugih kojima nikad nije verovati) a, posebno je teško formirati gradsku vlast.

Naravno, naprednjaci su i do ovog procenta došli zahvaljujući brojnim nepravilnostima, što je eufemizam za reč koju sam želeo upotrebiti, ali kao advokat znam šta se sme, a šta ne. Pre dve godine bojkotovali smo izbore i ja sam to u potpunosti podržao jer uslova za fer izbore nije bilo. Bojkot je, međutim, teška i uvek diskutabilna odluka jer je opozicija dve godine bila vanparlamentarna, a u uslovima medijske blokade nevidljiva u najvećem delu Srbije.

Bolna je istina da su me u toku predizborne kampanje neki poznanici, intelektualci iz Beograda pitali, čekaj Marinika Tepić, koja je to stranka? Jer dobar deo Beograda nema SBB, a jedan broj ljudi od borbe za golo preživljavanje nema vremena za društvene mreže ili internet portale. Šta se u međuvremenu promenilo, te je stav o izborima promenjen? Ništa, ili bar skoro ništa. Osim svesti opozicionih lidera da ponovni bojkot može predstavljati političko samoubistvo.

Jedan deo ljubitelja društvenih mreža smatrao je da je pravo rešenje ponovni bojkot i građanska neposlušnost. To bi bilo odlično rešenje, kad bi bilo realno. Građanska neposlušnost je nešto za šta, po mom dubokom uverenju, Srbija danas nema snage.

Ostala je dakle jedina, teška odluka da se na izbore pod uslovima koji, definitivno, nisu regularni - izađe i bori. I ja iz sveg srca čestitam pre svega Ponošu, Mariniki i Vladeti, a onda i svima ostalima koji su bili u toj koloni. Nakon takve kampanje i takvih izbora, na šta je opozicija jednostavno bila prinuđena, usledili su rezultati, koji jasno kazuju da osim na predsedničkim izborima, pobednika nema.

A akteri političkog života, pre svega lideri relevantnih političkih stranaka moraju da razgovaraju, jer je sve drugo neodgovorno. Srbija je ne samo u ozbiljnoj političkoj krizi, već i duboko podeljeno društvo. I ako se tenzije ne smanje, preti nam, nadam se ne baš građanski rat, ali ozbiljna društvena kriza, protkana definitivno nemilim scenama na ulicama.

Ubeđen sam da to nikom ne treba. I zbog toga smatram da je spremnost Dragana Đilasa da razgovara sa Vučićem dostojna najdubljeg poštovanja, jer ovim potezom on još jednom pokazuje da je ne samo odgovoran političar, već i krajnje dobronameran i razuman čovek, u šta autor ovog teksta već više od jedne decenije uopšte ne sumnja.

Bratislav Marković, advokat

(www.bratislavmarkovic.com)