Dva u jedan

- Ni jedno ni drugo, komšo, silazim i penjem se iz zdravstvenih razloga – doktor mi preporučio svakodnevnu šetnju pa ja ‘ajd gore-dole kad je napolju kiša...

Znači, nema prpe...

- Ni P od prpe dok je nama našeg predsednika. Jeste li ga gledali juče...

I juče i prekjuče i nakjuče, i ujutru i u podne i uveče, i u novembru i u decembru i za novu godinu…

- Pa onda znate da ćemo imati i ‘leba i uz ‘leba ma šta da se desi. Nek zarati ko ‘oće kol’ko ‘oće – mi za nas će da imamo i smoka i prismoka.

Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbineeee...

- Samo, izgleda da će naš Predsednik da zaustavi sve ovo. Dok ovaj domaći žuti zeleniš protestuje pa se raziđe na večeru, blokira pa odblokira, kampuje pa ne kampuje, naš predsednik mora da spašava Planetu.

Au, kud odoste, komšija…

- Ja nikud, došli mi na vrata da me pitaju kako sam i treba li mi šta, svratio kum Toza pa igrali domine... Ama naš predsednik spade s nogu. Đa tamo, đa onamo. Savetuj jednog, pouči drugog, pripreti trećem… Sve zbog Planete!

Zemlje?

- Jašta nego Zemlje! Bez našeg predsednika otišla bi ona u dilindarac.

Uh, uh…

- Je l’ morao da se lomata po Monaku – nije. Mogao je serbez da uživa u Gornjim Nedeljicama ili Tutinu s našim narodom, ali jok – on odjurio u Monte Karlo da spašava svet. Je l’ morao da se mlati po Španiji i razgovara sa španskim kraljem prvi put u istoriji – nije. Mogao je lepo, sa Sinišom, da se popenje na vr’ Beograda na vodi pa da ozgo gleda Savu, ali on pohitao da Zemlju spasava. Sad danonoćno razgovara sa ambasadorima, štabovima, Nebojšom… Je l’ tako, komšija?

Pa, ovaj...

- Ne uvijajte tu, komšija, znam ja da ste i vi tabanali okolo sa žutim zelembaćima, znam da ste duvali u pištaljku ispred Predsedništva, sve znam...

Ja... Ovaj...

- Ali, morate priznati da je naš predsednik jedan i jedini! Morate priznati da niko kao on ne poznaje naš narod…

Pa jeste, poznaje...

- I da naš Predsednoik sve zna...

Pa... ovaj... zna.

I da je naš Predsednik najbolji ikad!

- Jeste!