Ja tebi, ti meni

Pljušte odlikovanja, a Srbija nikad manja i jadnija. I to baš zahvaljujući pomenutim akterima. „Krnji“ srpski patrijarh još se nije udostojio ustoličenja u Pećkoj patrijaršiji, ali to mu ne smeta da bogohuli i Svetog Savu kači o „junačke“ grudi onih kojima jedino pristaje prugasta uniforma sa brojem.

Srpska pravoslavna crkva pala je na najniže grane.

Prvi put u svojoj istoriji, bez zrna baruta, u trenutku je ostala bez gromada i perjanica, a preuzele su je udvorice i kukavice. Preživela je Turke, Ugare, Švabe, ustaše, četnike, šiptare i komuniste, ali nije Vučića i „ekonomskog tigra“, koji upumpavanjem kineskih kredita na višedecenijski teret svih građana Srbije, kupuje patrijaršijsku tapiju na izdaju Kosova i pretvaranje Srbije u oazu bunga pedofila, narkomana, perverznjaka i vaskolikih debila, koji nam svoje devijantno, nenormalno i kriminalno prodaju za društveno prihvatljivo i svetski napredno.

„Krnji“ srpski patrijarh dodeli „orden“ Vučeliću, ode kod Palme, obnevidi Šabac i Rio Tinto, proćaska sa Dritanom bez Joanikija, odbesedi na Sv. Savu uz „Čaleta“ ne pomenuvši reči „Srbin“ i „srpsko“. O obilasku i razgovoru sa Srbima sa Kosova i Metohije ni govora.

A nije primio ni nikoga iz prave srpske opozicije. Ali zato jeste, zamalo pa blagoslovio, jednog od najvećih srpskih krvnika i belosvetskog zlikovca, „Breskvicu“ - Stjuarta Piča, oskrnavivši pravoslavlje, Patrijaršijski dvor i SPC, pljunuvši na sve pobijene NATO žrtve, a naročito na srpsku decu koju je Pič raskomadao svojim naređenjem za upotrebu zabranjemih kasetnih bombi.

Šta traži Pič u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?

U Srbiji kojom vladaju kriminalci i lopovi jajinačkog klana, bitange bez znanja i obrazovanja, silikoni i megafoni, oni isti koji zidaju crkve i crtaju svoje freske po zidovima novonastalih „zadužbina“, bista male Milice ovih dana ponovo je ukradena iz tašmajdanskog parka. A nekoliko dana pre ovog zlodela, „krnji“ patrijarh je zajedno sa Pičom komadanje srpske dece Pičovim kasetnim bombama pretočio u „srdačan, prijateljski i otvoreni razgovor, koji je protekao u "ambijentu međusobnog razumevanja“.

Čudo pa i njemu nije okačio Svetog Savu!

Srpska pravoslavna crkva kroz istoriju je pokazala i dokazala da je uvek bila poslednja brana državnoj i narodnoj propasti. Srbije odavno ne bi bilo da nije SPC. Jedinstvo vere, crkve i naroda, podiglo je bedem koji mnogi osvajači i neprijatelji nisu uspeli da sruše.

Upravo zato su Zapad i Vučić krenuli u farizejsko razaranje SPC. „Ustoličen“ je sumnjivo „dostojan“, kome je izgleda namenjeno da razvodni sve temeljne hrišćanske vrednosti – od institucije braka, porodice, roditeljstva, ljubavi između muškog i ženskog pola, poništavanja oprosta i nezaborava, žmurenja na devijantno, perverzno i društveno neprihvatljivo, do tihog odricanja od Kosova i Metohije. Pa i unijaćenje mu izgleda nije nezamislivo.

Razarenjem temeljnih vrednosti izvornog hrišćanstva, razaraju se normalna porodica i efikasna država u službi naroda, a time se otvara prostor za zanemarivanje istorije, porekla, osećaja etničke pripadnosti i državnog jedinstva. Sistem vrednosti koji je građen milenijumima izvrće se naglavačke. Ovo nije rat samo protiv Kosova i Metohije i daljeg rastakanja Srbije i srpstva, ovo je udar na temelje pravoslavlja i slovenskog bratstva.

„Krnji“ patrijarh srpski ima veoma malo vremena da se dozove pameti i otrgne iz sladostrasnih kandži „farizejsko-cariničkog“ jajinačkog klana. Neka Porfirije učini Božije delo i neka ostane upamćen u istoriji hrišćanstva i Srbije po tome što će otići na Pećki tron i ostati tamo da sa svojim narodom učini ono što mu je sudbina odredila – da bude gde je najteže i tako sačuva crkvu, državu i narod od Sotone.
U protivnom, ostaće upamćen u istoriji kao „krnji“, ustoličenjem i činodejstvovanjem.

Davor Kalajžić