Oliver Dragojević - život, trag i beskraj

Čarls Dikens i njegovo siroče Oliver Tvist. Rođen u popravnom domu, a kasnije prodat kao šegrt jednom preduzetniku. Ovaj podatak sigurno ne bi bio važan, da junak ove priče nije dobio ime baš po njemu, odlukom majke Kate, 7. decembra 1947. godine u Splitu, tačnije u zgradi škole Natko Nodilo, koje je tada bila porodilište.

Nemaština je zaslužna što je Oliver želeo da postane mesar, budući da je znao dečaka, čiji je otac bio deo industrije mesa. Sa jedne strane oskudica, sa druge ruža i but na maslinovom ulju, dovoljno argumenata za fascinaciju. Zamislite da smo umesto "Cesarice" dobili savršene teleće kotlete. Blasfemija.

Srećom to se nije dogodilo, za šta je zaslužan njegov otac Mate, koji je njegove afinitete prema muzici odmah spoznao, te mu je sa pet godina kupio prvi instrument, usnu harmoniku, a kasnije i prvu gitaru kada je imao deset. Lepeza raskoši njegovog sluha zagospodarila je kasnije i klavirom, orguljama, saksofonom. U isto vreme u kuću su "ušli" Stivi Vinder, Salvatore Adamo i Rej Čarls, njegove, ispostaviće se, večne inspiracije. Prvi bakšiš donosi je klarinet. Ceo taj Oliverov magični zanos upamtila je i Meri Cetinić, kultna muzička figura iz Splita, poreklom iz Blata, najbližeg suseda Oliverove Vele Luke, njegovog pravog mesta pripadanja.

MORE

Ali muzika nije bila njegova najveća strast. Ima pre nje, jedno veliko plavo more i Vela Luka. Lov na lignje sa ocem na Palagruži i Sušcu, pa branje maslina, preplanula koža sa tragovima morske soli. Vela Luka je profilisala Olivera i njegov šarm, sarkazam, humor. A i kartalo se, posebno karambol u splitskoj Zenti, a porazi su preboljevali uz tekstove Miljenka Smoje i bilijar. Pa malo balun, pa opet lov na komarče i lubine.

Prvi javni nastup Oliver je imao 1957. kada je sa starijim bratom Aljošom nastupio na Radio Splitu, pevajući omiljenu im "Dianu", tadašnju verziju originala Pola Enke. Nakon tog nastupa nastavili s gažama na letnjoj terasi restorana u splitskom brodogradilištu. U ansamblu Batali svirao je klavijature u podrumima Dioklecijanove palate, a svi su čekali da mali šesnaestogodišnji naočarko otpeva na kraju seta "Una Lacrima Sul Viso" i "Tombe la Neige".

Svadbene fanfare prate i dve nove pesme "Ča će mi Kopakabana" (nazvan po brodu koji je Oliver voleo) i "Galeb i ja". Život i dalje omeđen skromnošću. Mali stan u ulice 20. divizije. U jednom momentu ih je bilo 11, zajedno sa njegovim roditeljima, sve do 1982. godine kada su se preselili u Tolstojevu ulicu.

Na Splitu, Prokurativama 1974, ukrao je šou sa "Copacabanom" i jednom velikom Al Banu, a kako ne bi i Terezi Kesoviji i Mišo Kovaču.

GALEB

Godinu dana kasnije izlazi "Galeb". Čovek prikovan zemljom sa problemima, i galeb, koji, bez prirodnog neprijatelja, slobodno leti nad pučinom. Nema bure i "nevere". Šjor Slavko je napisao pesmu, i ona nije govorila o onome što je Runjić zamislio kao razgovor između dva antipoda, neba i zemlje, ispalo je nešto daleko transcedentnije, i prva prava dalmatnska himna, opijena letom. Te godine "Galeb" nije dobio niti jednu nagradu, ali je punih 15 godina kasnije proglašen najboljom pesmom svih splitskih festivala.

A potom dolazi "Skalinada", najizvođenija jugoslovenska pesma od 1945. do 1990. godine, i omiljena pesma fudbalskog maestra Pelea, koja se tada često orila u svlačionici njujorškog Kosmosa u kojem je tada igrao. Pa "Malinkonija", kojoj je Stipica Kalogjera potpuno promenio inicijalni tempo.

Moji su ga ponovo slušali ’78 i ’79 na Beogradskom proleću. Više nije bio uplašeni klinac. Beograd, i tadašnja Jugoslavija (oduševio i Zrenjanince u "Pioniru" iste godine) prvi put su čuli „Nokturno“ i klavirsku baladu „Molitvu za Magdalenu“, za koju je rekao da je "nikada nakon toga nije bolje izveo". Više se nisu videli, ali je on ostao da živi u Beogradu, a da se u njega više nije vraćao. "Ne dam vjetru da te dira, ne dam kiši da te kvasi, samo noć nek' tiho svira, samo veče nek' te krasi". Teško bi neko mogao da protumači ko je kome ovo tada pevao, Beograd Oliveru, ili Oliver Beogradu.

Verujem da mnogi za Olivera imaju priču iza priče koja je isključivo njihova, intimna, lična.

To mi je i dalo za pravo da se drznem da o njemu pišem tekst, kao neko ko sigurno ne poznaje baš svaki kutak njegove diskografije, niti sve faktografske podatke. Nikada nisam bio na njegovom koncertu, o ličnom poznavanju da i ne govorim. Nisam čak ni sa mora, još i Srbin, koga je kontinent čitavog života opsesivno držao vezanog uz sebe. Deluje da sam uverljivo diskvalifikovan da o njemu pišem, još i u inat svima onima u kojima i dalje tinja nacionalizam, koji mu ne praštaju što nam nikada više nije došao u goste.

"Diskvalifikovan", osim za onaj lični deo, u meni, nama, koji on budi. Tu sam našao svako pravo da pretenciozno istupim.

U ovome i jeste Oliverova draž, njegove note su ljubavna pisma, koje je mogao da primi svako ko je u njima osetio emociju koju je on stvorio. Osmelio sam se da ta pisma otvorim i pročitam, onako kako ih ja vidim, i podelim ih sa svima vama.

Ne postoji unisona interpetacija njegovih pesama, ali se čini da je epilog na kraju svake pesme uvek isti. Srce na rukavu, koje je dovoljno veliko i jako, da ništa ne može da ga ishaba. Toplina Mediterana, koju zapljuskuje i hladi more. Neke od njegovih najlepših pesama napisao je u starom dobrom multietničkom tonu Momčilo Popadić, naš zemljak sa Korčule ("Oprosti mi Pape", "Ća je život vengo fantažija"), i upravo je on nehajno, a tako jasno "ispisao" Olivera":

"Niko nikada neće moći da proda našem srcu, duši, jadu, čemeru, veselju tih desetak rečenica koje če učiniti da nam se noge tresu, da ozebemo, razgalimo se, da se podsetimo da smo odavno već bili stari i mali, da smo odavno već voleli ili bili voljeni, da smo ljudi, kao on."

Njegove pesme koje nisu imale prethodne interpretacije, ostavljane su nama da ih pričamo. Nije li upravo emocija najveći generator imaginacije?

Ukoliko zakorače u prošlost. Oliver.

"Zato uvik mislin na pobigle dane

I od tebe išćen da ih najdeš za me

Za umirit sebe vratit bi se tija

Da bar zadnju uru buden ća san bija."

SADAŠNJOST.

"I zato svoju zvizdu slidim

za njon san uteka

samo nju sad vidin

lipo san ti reka."

BUDUĆNOST - "Kad mi dođeš ti". Opet ljubav i ta muzika. Ne čudi što je na dalekim Havajima 1989. čitav godišnji odmor proveo džemujući sa orkestrom nekog letnjeg bara koji ga je impresionirao, od kojih niko nije imao pojma ko je on.

I pred smrt, koju je predosećao poput Leonarda Koena, kupio je sebi klavir, koji je neprestano svirao. Muzikom je smrt onemoćao, da ga manje zaboli.

POŠTOVANJE

Oliver nije samo priča o ljubavi, romansi, seti, toj predivnoj melanholiji koja nas miri sa nama samima. On je i priča o poštovanju - osnovi svakog odnosa. Kao što svi ljudi komuniciraju, a mali broj ima komunikaciju, slično je i sa poštovanjem u odnosu, a kada ono nestane, nestalo je sve.

Čak i suštinsko neslaganje, razlike, pogledi na svet, odnos ne mogu u srži da naruše ukoliko ono i dalje postoji. Čak i kada odnosa uveliko nema. Jedina gora stvar od završetka nekog odnosa je kada nakon njega ne ostane ni zrno poštovanja.

Znamo da je Oliver odlučio da nikada više ne dođe u Beograd. Koliko god meni to bilo isključivo, njegova je odluka i pravo. Nje se držao, a o Beogradu ružnu reč nije izgovorio. Za razliku od mnogih koji su na obe strane jedni druge pljuvali, i preko toga prelazili zbog lukrativnih estradnih marži, on je bio i ostao gospodin. U svim našim razlikama.

Da li mu je Beograd zamerio? Beograd…

Ovom pitanju će najbolji odgovor dati vožnja taksijem u tri ujutru uz „Romancu“ ili „Kad mi dođeš ti“. Radio stanice, venčanja, rođendani, radnje pored kojih prolazite. Oliver. Godine ćemo zaboravljati, ali ćemo se sećati kako smo vrištali uz „Cesaricu“, tu divotu koju je za njega napisao Džiboni, na parčetu papira, koji je te večeri pojela Oliverova keruša Luna. Lutajući sutradan po svom sećanju, Džiboni nam ipak nije uskratio tu večnost.

I dalje se uz njega smejemo, plačemo, zaljubljujemo, tugujemo. I dalje nam pesmom jasno odvaja krv od limfe, pa po tome znamo, gde nas boli, a gde više nema ničega.

Sve emocije koje su sa Oliverom otišle u more, on nije sebično odneo sa sobom.

Daruje nam ih iznova sa svakom pesmom kojoj se iznova vraćamo. Pozdravljam ga njegovom strofom.

„Sve ti mogu noćas dati

sve što kriju obećanja

tiho biju noćni sati

budi dobar, lijepo sanjaj.“