Referendumske dileme

1. Prvo, interesantno je da su samom referendumu prethodile izmene Zakona o referendumu 25. novembra, kada je ukinut cenzus, odnosno pravilo da je neophodno imati 50 odsto upisanih birača izašlih na glasanje da bi referendum uspeo. U situaciji kada se vlast hvali i maše mnogobrojnim istraživanjima da uživa podršku između 60 i 70 posto građana, deluje čudno ukidanje cenzusa za uspeh referenduma. Dovoljno je valjda da vlast samo pozove svoje birače i simpatizere i eto uspeha na referendumu.

Međutim, u minut do dvanaest vlast menja Zakon o referendumu predviđajući novim odredbama da je dovoljno za uspeh referenduma da izađe i samo 10, 20 ili 30 posto građana. Dakle, o masovnosti podrške vladajućim strankama nema govora, jer da je suprotno, promenili bi Ustav bez ukidanja cenzusa. Drugim rečima, nesvesno su otkrili ono što opoziciona istraživanja, unazad nekoliko meseci pokazuju: režim je u nezaustavljivom padu, kako sad daleko i veliko izgleda tih 50 posto podrške.

2. Druga opservacija se tiče izlaska na referendum. Politički stav opozicije koja poziva na referendum jeste da se glasa protiv izmena i da se, između ostalih argumenata, time izmeri snaga i vlasti i opozicije. Ovo deluje na prvi pogled kao dobar način sabiranja opozicionih glasova sa očekivanjem da će 16. januar pokazati realnu snagu protivnika režima.

Međutim, ovde se previđaju dve manjkavosti: prvo, za razliku od parlamentarnih izbora, kod referenduma sastav biračkih odbora i brojanje glasova ide malo drugačije. Pošto nisu u pitanju parlamentarni izbori, nema podnosioca lista koji postavljaju svoje ljude kao kontrolore i članove biračkih odbora. Istina, stranke koje su učestvovale u razgovorima sa vlašću dobile su određene kvote za biračke odbore, ali te odbore kod referendumskog pitanja formira država oni nisu produkt broja i snage političkih stranaka.

To znači da sastavom biračkog odbora (koji broji glasove), manipuliše onaj ko kontroliše referendumski proces. Drugo, stranke koje su dobile pravo da imenuju određene članove biračkih odbora suočene su sa nedostatkom stranačke organizacije, pa tako putem društvenih mreža pozivaju ljude da se prijave da budu njihovi kontrolori u referendumskom procesu. Pitam se kako i šta će kontrolisati i za koga?
Sumnjam da je moguća bilo kakva smislena kontrola referendumskog procesa, gde opozicione stranke angažuju preko oglasa kontrolore. Šta očekuju - da će tako izabrani kontrolori bez stranačke obuke i hijerarhije, gurnuti svoje ruke u vatru zbog par desetina ili stotina hiljada ubačenih glasačkih listića? Dakle, nikakve stvarne kontrole na referendumskom procesu neće niti može biti. Da je ostao cenzus za uspeh referenduma od 50 posto izašlih birača, pa da se i razgovara o kontroli referenduma koji bi pokazao imali ili nema vlast 50 posto podrške. Ovako, kontrola kao i sam referendum je samo puko zadovoljenje forme.

3. Treća stvar se tiče same ideje promene Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe. Vlast kaže da izmenama Ustava usklađujemo naše ustavne odredbe o pravosuđu sa evropskim zakonodavstvom. Pitam se kojim? Najuticajnije države EU sa najuređenijim pravnim sistemom kao što su Nemačka, Italija i Francuska sadrže potpuno drugačije odredbe o biranju sudija od onih odredbi koje mi sada predlažemo u okviru izmena Ustava. Pritom, vlast stalno ponavlja da je naše pravosuđe žuto.

Međutim, ako malo bolje sagledamo videćemo da su sudije Ustavnog suda postavljene za vreme sadašnjeg režima, nosioci najviših pravosudnih funkcija u Vrhovnom kasacionom sudu takođe, da je republički javni tužilac dva puta biran za vreme mandata naprednog režima. Izmenama Ustava sada će ovi napredni pravosudni kadrovi imati priliku da sami sebe biraju, postavljaju i imenuju. Da li je to suština nezavisnosti sudstva? Nezavisnost znači da tri grane vlasti nezavisno deluju u okviru svoje nadležnosti ali da mora postojati međusobna kontrola.

Još je Monteskje rekao da u pravu niko ne može biti ograničen svojom voljom, nego samo tuđom voljom. To znači da sudska, zakonodavna i izvršna vlast moraju biti međusobno ograničene voljom one druge dve vlasti. Stvoriti sistem da jedna grana vlasti sebe bira, imenuje i šalje u penziju i to ona kojoj ponajviše fali legitimitet narodne volje, to je siguran put u pravnu nesigurnost.

Balša Kašćelan, vanredni profesor Fakulteta za poslovne studije i pravo