„Uaaaaa!“

Otvorenog srca, onako iz dubine duše, Ivica Dačić dobio je jasnu poruku građana Srbije - i tebe sam sit kafano. Nije mu pomogao mikrofon, mada se junački držao i do kraja odrecitovao nabiflano. Nisu ga omele ni salve zviždanja i omalovažavanja, jer onomad je i on zviždao i omalovažavao, Jadranku Joksimović, reda radi, da se vidi kako Musa dere jarca.

Ali, nije se Dačić na glavu popeo samo građanima Srbije, već se popeo na glavu i naprednjacima. Devastirali su mu sve odbore i predsednike opština u Srbiji, a sad mu je Vučić udario i na zeta. Drma se stolica Igoru Braunoviću u JP “Srbijašume”. Preventivno Dačićevo disciplinovanje usmereno je na sprečavanje ponavljanja scenarija onoga što je Hadži Dragan Antić svojevremeno opisao kao - „pogledajte koga je sve Ivica Dačić u poslednjih četvrt veka prevario i izdao, od Miloševića i Mirjane Marković, do Koštunice, Tadića i Vučića“.

Dok je samo vodio brigu o tome kako da banane smesti u koferče, a silikonke u spoljne poslove, Dačić se mnogo zabrojao, pa je umesto o članstvu i odborima širom Srbije, vodio računa o svega njih nekoliko iz užeg rukovodstva. Zato mu je sada spoljne poslove preoteo Vučić, a ni Zorana ne spava. Palma mu je jedva preživeo, ali neće dugo, a onda može da se desi da na svetlo dana izađe ne samo gde je bila čija glava na naplatnoj rampi, već da vidimo gde je bila čija glava i na bungama.

Socijalistička partija Srbije uskoro će se boriti za cenzus. Dačićeva politika gnjidarenja na svakim izborima dobija odgovarajući odziv birača - konstantno naniže. To je dobra vest za Srbiju, jer da je bilo šestooktobarske pameti, danas ne bi bilo ni Dačića ni Vučića, što će reći ni briselskog ni vašingtonskog sporazuma. Bolje kasno nego nikad, kaže narodna.

Kao grogirani bokser, Dačić ponovo kreće da ispaljuje aperkate na slepo. Zgurio se u ćošak političkog ringa i gleda sudiju, a ako ga u odbrani kao slučajno opali, možda mu se posreći, pa ga suparnički tabor uvrsti u svoj tim. Međutim, džaba mu sva ta ćorak artiljerija.

Ustav ga je postavio između čekića i nakovnja, tako da će po sili zakona morati da privremeno preuzme rukovođenje državom u tranzicionom periodu, od stvaranja prelazne Vlade, do slobodnih izbora, a posle toga kako mu sud odredi. Možda su banana i kofer zastareli, ali zbog potpisa na briselskom sporazumu moraće da snosi neizbežne posledice.

Glas naroda daleko se čuje, a „uaaaaa“ će učiniti da nagon za samopreživljavanjem kod vođa čopora unese dodatni nemir i međusobno ujedanje sa ishodom po onoj narodnoj – što gore, to bolje.

Davor Kalajžić, penzionisani službenik političke kancelarije specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN