Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Jovan Marinković

20. 11. 2021. 07:00 10

Kako je SANU postala drvo

“U svakoj normalnoj zemlji, samo saznanje o povezanosti članova žirija sa dobitnikom nagrade bilo bi dovoljno da se poništi bestidni rezultat sramne prevare na “međunarodnom” konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću...” Ovo su reči iz teksta Slobodana Maldinija “Klan streličara” iz 2017. godine koji govori o jednom od najvećih kulturnih skandala u Beogradu ikada. U tekstu se govori o potpuno nameštenom konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću u koji su bila upletena čak tri akademika. Ako se pitate zašto moja malenkost vadi iz naftalina neke stare skandale koje bi svi da zaborave, e pa evo zašto: i autor tog spomenika, ćovek u epicentru svega, nedavno je postao akademik!

Elem, taj međunarodni konkurs pretvorio se uskoro u potpunu farsu kad su upućeni videli ko je u komisiji za izbor, te da konkuriše i Mrđan Bajić kome su akademici u komisiji veliki prijatelji ali i partneri u mnogim poslovima što se umetničke scene tiče, istog momenta im je apsolutno bilo sve jasno. Do te mere jasno, da je vajar Gabrijel Glid, parodirajući ceo cirkus koji se dešavao na očigled svih, poslao na konkurs spomenik “Burgiju” jer se jasno videlo da će da pobedi Mrđanov spomenik “Strela”.

Profesor Čedomir  Vasić koji je bio u komisiji  je istu komisiju ubrzo napustio jer nije hteo da učestvuje u očiglednim nepočinstvima ovog “klana streličara”, kako ih lucidni Slobodan Maldini zove u svom tekstu. Nažalost naivčina je kao i uvek, bilo dosta, tj njih oko 40, koji su konkurisali nadajuči se nečemu. Naročito je bilo takoreći komično da se jedan od akademika koji su bili članovi komisije, pravdao da je konkurs bio potpuno regularan jer je bio anoniman, te da nisu znali čiji je čiji rad. To je naravno bilo više nego smešno, pošto dotični akademik i slikar kad god je boravio u Beogradu nije propuštao priliku da ode do ateljea Mrđana Bajića, pa je tvrdnja da nije znao čiju skulpturu bira bila apsolutno i potpuno smešna.

I naravno pobedilo je idejno rešenje “Strela” Mrđana Bajića.

Ja zaista nemam nameru da pišem o tome kakav je to spomenik, a još manje o tome kakav je Mrđan Bajić vajar. Ne pada mi napamet ni da špekulišem o tome da li je iza svega stoje političke igre ili veliki novac, neka se drugi bave time. Reći ću samo da je izbor da se postavi takav jedan spomenik Zoranu Đinđiću izazvao izuzetno oštre reakcije, pa čak i sprdnje (Basara je napisao kolumnu: Zoki pazi strela, a Petričić nacrtao karikaturu kako AV gađa Đinđića spomenikom kao nožem) a zbog svih kontraverzi koje je izazvao, spomenik se niko nije usudio ni da postavi. Ali namera mi je i od srca bih želeo nešto sasvim drugo: a to je da nekako povežem celu ovu žalosnu storiju u koju su do grla bili umešani akademici, sa jednim drugim događajem, koji se pre par godina desio, a to je odbijanje Miodraga Stojkovića genetičara za članstvo u SANU.

Naime, pošto je Miodrag Stojkovič odbijen, ozlojeđeno je osuo drvlje i kamenje po Akademiji pa se onda često oko celog slučaja pojavljivao sa izjavama i Vladimir Kostić predsednik SANU objašnjavajući kako je ponašanje gospodina Stojkovića nedopustivo, te da ga takvo odsustvo takta i poštovanja apsolutno diskvalifikuje da u njoj bude član. A reč koju sam u istupanjima Kostića u tim prilikama zapamtio je reč “otmenost”. Dakle, često je citirao Vladimir Kostić “otmene” izjave svojih kolega akademika tih dana kao kontrast Miodragu Stojkoviču i odsustvu lepih manira u njegovom ophođenju. Voleo bih međutim, da shvatim kakva je to “otmenost” posle onakvog jednog skandala kvalifikovala Mrđana Bajića da nedavno postane član SANU. Silno bih želeo da mi to neko objasni,

A kad smo kod otmenosti, za mene je možda otmenost nešto sasvim drugo. Recimo, 1977. godine Mića Popović naslikao je svoje znamenito delo “Ne hvala” i na toj slici koja je autoportret, Mića Popović pokazuje rukom znak stop a iznad glave velikim slovima piše to legendarno “Ne hvala”. Čuveni slikar je rekao tom slikom jedno veliko NE prevarama i nepočinstvima komunista koji su hteli da ga potkupe i ućutkaju. I po mišljenju moje malenkosti to bi eto bio gest koji bi s punim pravom mogli da okarakterišemo kao otmen. A i što je takođe vrlo bitno, posle toga 1978. Mića Popović postaje i član SANU. Dakle u neka dobre vremena u toj instituciji poštovali su se i ovakvi gestovi, da ne kažem ova i ovakva otmenost, pa su ljudi koji su imali snage ovako da se ponesu bili primani u izabrano društvo kakvo je u to vreme Akademija nauka i umetnosti definitivno i bila.

Kad smo kod otmenosti, rekao bih i da je veoma otmeno i to što jedan Milo Lompar odbija da bude ćlan SANU jer ne želi da se o njegovom prijemu pitaju ljudi o kojima ima više nego loše mišljenje. Članstvo za SANU odbio je i Emir Kusturica koji je umesto da bude predložen u odsek za umetnost gde bi bilo logično, njega predlažu u odsek za jezik i književnost što je on prepoznao kao provokaciju i poniženje jer on nije pisac nego režiser. Veoma bih voleo i da se ovo nekako poveže sa pričom o “otmenosti” Vladimira Kostića. Dakle, koliko ima te vrline, pa zapravo i bilo kakve vrline (čast izuzecima) u toj SANU danas kad možda najveći srpski intelektualac Milo Lompar i jedan od najznačajnijih naših umetnika Emir Kusturica odbijaju tamo da tamo uopšte i konkurišu za članstvo.

Što se malo ne zapitaju članovi SANU o svemu ovome. Što se malo ne zapitaju oni zašto neki zaista izuzetni ljudi beže od njih kao đavo od krsta. Što se ne zapitaju kako su svojim postupanjem, na kraju, doveli ovu, u ne tako davnoj prošlosti, izuzetno poštovanu instituciju na grane na kojima je danas. Ćutanje gotovo na sve što se u društvu dešava, primanje u članstvo ljudi do grla umešanih u teške skandale, to je slika SANU 2021. Nije valjda došlo vreme da mahom vremešnim akademicima ovakva postupanja pravdaju poznim godinama. Jer, ili će im ovakve stvari biti praštane zbog godina, ili njihova etika, na koju se veoma često strastveno pozivaju, čast izuzecima, ne seže baš u neke velike visine, a otmenost dobacuje u ovim smutnim vremenima, samo do šuplje etikecije u belim rukavicama, uz duboko uvažavanje i još dublje naklone.

Jovan Marinković akademski slikar član Skupštine Slobodne Srbije

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 10

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se


Dijalog, to sam ja!

Zoran Živković [11.08.2022.]




Anketa

Da li je Svetislav Pešić dobro postupio što je precrtao Miloša Teodosića?

Rezultati

Video dana

Patkonaut