Milojko Pantić: Nekažnjeno zlo se vratilo

Dva sata posle te izmišljene vesti u Dnevniku, tenkovi JNA su krenuli prema Vukovaru a građani Novog Beograda obmanuti lažnom vešću ispratili su to posipajući ih cvećem.

A kada je u Večernjim novostima objavljena čuvena slika velikog srpskog realiste Uroša Predića „Dečak na majčinom grobu“ sa potpisom ispod slike: „Fotografija srpskog dečaka kome su ubili majku“, sebi sam stavio u zadatak da ću dok sam živ, svedočiti protiv projektanata najveće ratne nesreće u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Protiv Slobodana Miloševića, najvećeg političkog zločinca otkad postoji Srbija, i njegovog omiljenog „opozicionara“ ratnog zločinca Hulje Šešelja.

Znao sam da se iza njihove morbidne zamisli očuvanja vlasti po svaku cenu i posle pada komunizma krije stvaranje nekakve Velike Srbije putem navodne odbrane ugroženog srpstva i u ime nekakvog srpskog nacionalnog korpusa koji „ne zna da radi ali zna da se bije“.

To su bile sumanute reči kojima je Milošević zarazio dobar deo Srba ne samo u Srbiji već i u čitavoj Jugoslaviji.

I krenulo je neviđeno zlo i ratno ludilo.

Vukovar je sravljen sa zemljom.

Bombardovani su Dubrovnik, Zadar, Zagreb, a Sarajevo je sa okolnih brda uništavano četiri godine.

Hrvatski vođa Franjo Tuđman u dogovoru sa srpskim zlikovcem Miloševićem realizuje svoju ideju o „humanitarnom preseljenju“ napisanu u knjizi „Bespuća povijesne zbiljnosti“.

Vrhunac srpsko-hrvatskog ratnog ludila predstavljaju genocid nad Muslimanima u Srebrenici, i tzv. Oluja, odnosno proterivanje preko 250.000 Srba iz Hrvatske.

Svoj smrtonosni pohod kroz Jugoslaviju, Miloševićeve horde zla, završile su proterivanjem stotine hiljada Albanaca sa Kosova u nameri da tu naseli iseljene Srbe iz Hrvatske.

Mnogi ubijeni Albanci sahranjeni su u masovnim grobnicama u okolini Beograda.

To zločinačko ludilo lažnih patriota i lažnih branilaca srpstva zaustavljeno je NATO bombardovanjem Srbije i Crne Gore 1999. godine.

Zlo je poharalo prostore bivše velike države i stacioniralo se u Srbiji.

Sve ovo i pišem zbog mladih ljudi koji nisu bili ni rođeni kada je nastajalo zlo koje je danas okovalo Srbiju.

Kancer slobizma i šešeljizma metastazirao je u vučićizam, nacistički sistem koji nadzire sve do kućnog saveta.

Onog trenutka kada se, posle pada zločinačkog Miloševićevog režima, odustalo od tzv. lustracije, odnosno zabrane javnog i političkog delovanja svim projektantima i učesnicima u ratnom ludilu u ime izmišljene ugroženosti srpstva, postalo je jasno da će se zlo i zločinci vratiti na vlast da završe posao, odnosno unište srpsko društvo i razore državu.

Tako je Srbija danas postala prostor u kome se svakodnevno dešavaju sve moguće vrste razbojništava.

Zlo se vratilo i svakoga dana nam dokazuje da se zločin isplati.

Ratni zločinac, opskurni Australijanac Kapetan Dragan, postaje počasni član Crvene zvezde i eno ga, organizuje peticiju za oslobađanje ubice Zorana Đinđića.

A čuvaju ga fašisti i Vulinovi policajci.

Čovek je čoveku u Srbiji postao vuk.

Stradaju ljudi na razne načine.

I što je najgore, iza svega toga stoje isti oni ljudi koji su devedesetih godina prošlog veka stekli ogromno bogatstvo preko parola „U boj u boj, za narod svoj“ i „Sto Muslimana za jednog Srbina“.

Sav taj kriminogeni i ratnohuškački šljam zarobio je državu Srbiju i bukvalno radi sa našim životima šta mu je volja.

Nekažnjeno zlo se dakle vratilo na vlast i preti da nas uništi.

Prošle nedelje je tu pretnju otvoreno izrekao Dragan Marković Palma, naslednik stranke ratnog zločinca i kriminalca Arkana.

Naime, prvi svodnik Vučićevog društveno-političkog kupleraja i kriminalnog bratstva nastavlja svoj morbidni jagodinski pir.

Njegovu najnoviju poljoprivrednu „bunga-bunga“ žurku pozdravio je telefonski lično srpski „Kralj Sunce“ a svodnik mu se zahvalio rečima: „Hvala, predsedniče. Bio je ovo sadašnji i budući predsednik Srbije, a oni ostali neće biti ni statistička greška.“

Nova članica Palminog svodničkog kluba, nekada ugledna estradna pevačica Gordana Lazarević predsedniku je otpevala pesmu: „Ne može nam niko ništa, jači smo od celog sveta.“

Zlo, dakle, otvoreno preti da će normalni ljudi u Srbiji postati statistička greška.

Živimo u vremenu kada reč malo znači i kada je sve nasilje: verbalno, pravno, fizičko i svako drugo.

U takvim uslovima pitanje je kome je bolje, onima koji odlaze iz života ili nama koji ostajemo.

Ipak, nas nekoliko desetina slobodarskih ovisnika na društvenim mrežama, u Danasu, NIN-u i Vremenu, nastavljamo da tražimo reči koje mogu da otvore oči ljudima, poput ovih velikog revolucionara iz Meksika Emilijana Zapate: „Ako nema pravde za narod, neka ne bude mira za vlast.“