Đonom u cevanicu

Ali slobodu svog izbora oko vakcinacije nismo dali nikome da nam oduzme iako smo na raspolaganju imali sve moguće vakcine sveta! Sloboda je za nas - svetinja!

Što se mene lično tiče, ja sam najverovatnije zbog te slobode drugih odustao da odem ocu na šestomesečni pomen jer sam dobio informacije da su u mom rodnom gradu velika većina poznanika i prijatelja i komšija bolesni od korone i to čak i ako su i tri puta vakcinisani. S obzirom na velike rizike da se tamo zarazimo, moja supruga i ja smo odustali od odlaska na grob mog oca iako smo želeli da idemo i mesecima to planirali. Jednostavno, tuđa „sloboda“ još jednom je ugrozilu moju ličnu slobodu i to u jednoj tako ličnoj i bitnoj stvari. Možda to sve nikada i neću oporostiti kako drugima tako i sebi. Ali, eto, moraću da živim s time. Šta je tu je.

Tom danu i odluci da ne putujem, predhodili su dani rasprava sa antivakserima po društvenim mrežama. Strašno je bilo videti po ko zna koji put da su mnogi među nama bukvalno potpuno mentalno i intelektualno nesposobni da shvate suštinu problema koji se zove ZARAZNA BOLEST. Stalno i isponova, javljali su se neki likovi koji su iznosili „logičke“ teze tipa: pa šta ako se mi nismo vakcinisali, vi jeste i vi sada pustite nas da radimo kako hoćemo jer imamo pravo da odlučujemo o sebi.

Jednostavno strašno je gledati i slušati i čitati da ljudi tako uporno ne mogu da shvate tako proste stvari poput toga da u toj pandemiji i zarazi nismo sami! Prosto je neverovadno da im tako uporno izmiče činjenica da što je više nevakcinisanih virus će duže biti u populaciji te sa većim šansama da mutira što može da dovede do toga da vakcine postanu potpuno nedelotvorne, čime će i vakcinisani opet da budu u opasnosti. Ali objasniti to nekome od antivaksera – ma to je nemoguća misija! Kap koja je prelila čašu u mom slučaju bila je to da kada sam pomenuo činjenicu da je za vreme Tita 1972 godine obavljena vakcinacija protiv velikih boginja i da Titu na kraj pameti nije bilo da pita neke tamo i... te da li hoće ili neće da se vakcinišu, dobio komentar nekog antivaksera da je za vreme te pandemije 1972. mahom bio karantin i da nisu svi vakcinisani.

Pošto je to apsolutna laž (ili neznanje) jer je, kako piše, 18 miliona ljudi u Titovoj Jugoslaviji bilo ekspresno vakcinisano na ćemu su svi u svetu Jugoslaviji odali veliko priznanje, odlučio sam da sve te likove koji su mi obasipali fb nalog sa svojim nesuvislim komentarima - blokiram. Naravno, usput sam dobio i psovku od nekog „turbo Srbende“ koji me je opsovao zbog hvaljenja Tita. To je na sve ove budalaštine i gluposti na kraju došlo kao šlag na tortu. Srećom, ta Srbenda je blokirala mene. Hvala mu.

Nadalje, prosto je neverovatno ono što sam video u reportaži na N1 sa Medicinskog fakulteta u Kragujevcu gde su pitali studente da li se vakcinišu. Od odgovora koje sam čuo digla mi se kosa na glavi. Nikad neću da zaboravim kad je novinarka pitala jednog studenta: pa dobro ti se nisi vakcinisao možda tako nevakcinisan pokupiš virus, zaraziš nekog starijeg - pa on umre. Na šta on odgovara: priznajem to je malo nezgodno... itd.

Sve u svemu, odavno me progoni mučan osećaj da sam zajedno sa ostalim malobrojnim kultivisanim i civilizovanim delom stanovništva zaista talac nepismene, polupismene i iracionalne ovdašnje većine. Osećaj teške bespomoćnosti da se oko toga bilo šta učini je jeziv. Godinama sam gledao video klipove na Youtube „Extrem idiots and mental zeros“ i čudio se svemu tome što sam tamo video, a onda sam 2021. godine doživeo da iz prve ruke vidim i svedočim potpuno nepotrebnom satiranju ljudi, pomoru bez presedana i bez ikakvog racionalnog razloga kome je uzrok ništa drugo do teška glupost koja uistinu po svojoj veličini zaista prevazilazi sve ono što sam godinama gledao u tim pomenutim video klipovima.

Međutim, posle gledanja Utiska nedelje video sam da postoji još neko kome takođe teško pada ovaj nizak nivo svesti našeg stanovništva. Za divno čudo to je premijerka Ana Brnabić! Pobednički utisak ove nedelje bio je utisak gde ona u jednom momentu kaže rezignirano: ne verujem u društvo gde intervencionizam države mora da bude toliki da se ide od kuće do kuće i objašnjava ljudima da ne guraju prste u šteker da ih ne ubije struja. Htela je premijerka zapravo da kaže da ne veruje ona u društvo gde ljudi slabo kapiraju jednu takvu fundamentalnu civilizacijsku tekovinu kao što je vakcinacija.

I znate šta, slažem se ja s njom i te kako! Ni ja ne verujem u to društvo gde je više od pola stanovništva ne shvata vakcinaciju nego svako ima neko svoje nesuvislo tumačenje zašto ne treba ili treba da se vakciniše. Ja ipak nisam premijer niti bih u ovom društvu želeo nešto takvo da budem, ali naša vrla Ana Brnabić to jeste. I zato ona bi trebalo sa manje prezira da gleda na to nepismeno stanovništvo kome treba da se objašnjava od kuće do kuće da „ne sme da gura prste u šteker“ jer zapravo, da je to stanovništvo drukčije, da li bi ona takva kakva je uopšte mogla da bude ovde bilo kakav premijer i baškari se u super luksuznoj milionima evra renoviranoj vili ni manje ni više nego - Jovanke Broz?!

Jovan Marinković, akademski slikar i član Skupštine Slobodne Srbije