Talibani i mi

I to radi u pauzama vređanja svih koji su „Petog oktobra“ skinuli nacional-socijaliste sa vlasti u Srbiji.

Meni je iskreno muka od svega što gledam. Lagao bih kada bih rekao da mi se nad ljudskom mukom i strahom u Avganistanu ne plače. Lagao bih i kada bih prećutao da to oživljava neke traume, koje sam i lično preživeo tokom bratoubilačkog rata devedesetih. Sa druge strane, kao kod svakog nepopravljivog optimiste, kod mene se rodila i nada. Nada da će i SAD i zapadni svet shvatiti da održive promene ne mogu da dođu tako što ćete uložiti novac u nekakve grupe ljudi, koje drugačije misle od onih koji su sa druge strane civilizacije, pa smatraju da žene ne smeju da idu u školu, ili da su dovoljno dobre samo da budu deo „Bunga-bunga“ žurki.

Tako proizvedene kontra-elite su zapravo garancija kontinuiteta sistema koji jednako radi za one koji su njegov deo, kao i za sve one koji zastupaju teorije i teze koje niko ne razume, nikog ne interesuju i koje niko ne podržava. Takve politički impotentne, a medjiski izuzetno zastupljene grupe, uživaju u ulozi moralnih čistunaca i pravednika pri čemu deficit postignuća kompenzuju pričom o sopstevnoj žrtvi i mučeništvu. I onda posle godina ulaganja u treninge, projekte, edukacije jedno jutro sve ode dođavola, jer su ljudi koji bi da žive kao sav normalan svet zapravo zatvorenici ludila dve naizgled suprotstavljene grupe koje se kao nešto bore.

Dakle, zbog Avganistana, ali i zbog Balkana nadam se da živimo kraj koncepta pomoći društvima preko donacija u nešto što nije obrazovanje i kultura, jer taj koncept uvek završi tako što neke grupe i/ili pojedinci uzmu lovu i "padnu" na najnižim ljudskim porivima. A vremenom "donatori", radi sopstvenog interesa, odnosno svog dela kolača ubede čak i sebe da rade dobru stvar. Kada pukne krivi su "divljaci" koji ništa od "pomoći i promena" nisu ni videli, pa im populističke budalaštine dođu kao racionalno objašnjenje ličnih i kolektivnih tragedija.

U različitim delovima sveta, različite su samo cifre. I svako ko je prepoznao paralelu izmedju Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Avganistana, Iraka i drugih nesrećnih zemalja i prostora u pravu je. Rezultat svega toga je egzodus naroda u potrazi za bezbednošću i životom, rezultat je mrtvo telo trogodšinjeg Ajlana, koji se utopio pokušavajuci da se domogne sigurnosti u Evropi, rezultat toga su suze majki i očeva, dok ispraćaju svoju decu jednako iz: Prištine, Beograda, Sarajeva, Skoplja, Banjaluke, Mostara,Tirane, Zagreba, Podgorice... Naša kolektivna tragedija je što smo dozvolili da budemo u grupi društava kojima je pomoć neophodna, pri čemu ne treba da sumnjamo da bi, da je ovaj koncept donacija bio dominantan u vreme Gandija ili Mendele, i dalje bilo i aparthejda i kolonija. Ali, to nas ne opravdava.

I zato opstanak i dobar život zavise od sposobnosti da zajedno definišemo obrazovni model, koji će našu decu obučiti za život u vremenu post-istine, tako što ćemo u okviru predmeta „Tolerancija“, naučiti one koji su zaslužili da žive bolje nego mi, kako da razgovaraju i kada se ne slažu, kako da različitost ne izaziva mržnju i kako da ljude sa kojima ne dele iste vrednosti poštuju. Važno je da u okviru jednog drugog predmeta, koji se bavi građanskim vaspitanjem, naučimo one koji su još uvek bolji od nas da je korupcuja zlo, jer zbog nje se sakupljaju pare za lečenje dece preko SMS poruka, da je važno da znamo šta su naša prava i da od njih ne odustajemo, jer nam samo ona garantuju da ćemo živeti slobodno, kao i da su građanske obaveze jedina garancija pristojnog života ljudi oko nas.

Potrebno je da kroz predmete, koji nas uče kako da tumačimo vesti i informacije, obučimo generaciju koja dolazi kako da prepoznaju lažne vesti i spinove da bi propagandisti koji se, kada ne gaje maline poput DJV, ili ne hodaju po vodi poput DJ Zeksa, bave laganjem građana, završili kao opskurni kolumnisti ili blogeri, a ne tumači državne politike i promoteri mržnje, koji rade u dilu sa nekim vođom tipa Aleksandra Vučića.

I važno je da započnemo proces kulturne evolucije, u okviru koga ćemo mitove koji služe za kreiranje antagonizama, zameniti novim setom vrednosti, koji svoj koren imaju u onome što jesmo, ali koji je ujedno i deo vrednosti koje su temelj najboljeg mirovnog i integracionističkog projekta svih vremena - Evropske unije kojoj kao težimo. Samo kroz kulturu, oslobođenu obaveze zaštite nacionalih interesa, odnosno zaštite kriminalno-političkih feuda, koji su poslednje utočište hulja, kroz kulturu čvrsto oslonjenu na slobodu kao potrebu ukorenjenu u naš genetski kod, ovo društvo može tražiti neophodnu kopču sa svetom kome imamo šta da ponudimo i na čiji pravac razvoja možemo da utičemo.

Balkan je toliko lep, baš zato što nikada ne znaš kada nešto neprocenjivo iz njega može da osvetli svet. Vreme je za novi Balkan spreman da svetu i Evropi ponudi novi koncept saradnje među, nejednakim po bogatstvu i snazi, ali istim po brizi za budućnost dece i ljubavi prema planeti na kojoj živimo.

Taj novi model će biti uspešan, ako garantuje jedinstvo u prihvatanju različitosti kao bogatstva, obrazovanje u službi progresa i stavljanje prirodnih, i svih drugih resursa u funkciju ukidanja siromaštva koje rađa nepravdu, bol i smrt. Budimo realni - tražimo nemoguće je ideja koja mora da nas vodi, jer samo oni koji se ne mire sa postojećim stanjem su sposobni da menjaju Srbiju, Balkan i svet. A promene su nam neophodne. Ko ne veruje neka opet pogleda snimke iz Kabula, ili neka se osvrne oko sebe i širom otvorenih očiju pogleda zemlju koja pred našim očima nestaje, uz relativizaciju u režiji dežurnih tumača realnosti, koji pričaju o idealnim scenarijima, neprincipijelnim opozicionarima, grešnim vlastodršcima i tako nam troše vreme i život.

Branko Miljuš, član Predsedništva Stranke slobode i pravde