Zaboravljeni i otpisani

Ko su Kifla, Tungi, Dina deca odbačena od svojih roditelja, a ko su Goca, Miško, Marko i Danko čiji glas niko ne čuje, razmišljate. Za mene su to Emilija i Jelena kada pričaju koliko se samohrane majke u Srbiji osećaju napušteno i odbačeno. Za mene je to Oliver sa Savskog nasipa, koji se bori kako bi sačuvao nasip i Novi Beograd od nekih mogućih poplava, koje bi zbog nelegalne gradnje razvalile novobeogradske blokove.

Za mene su to svi oni ljudi koji se širom Srbije bore da sačuvaju zemlju, vodu i vazduh od pohlepnih režimskih investitora, koji misle da i sam život ima cenu. Za mene je to mala Marta iz Žitorađe koju su izbacili iz vrtića zato što joj je otac lajkovao post neke opozicione stranke, a ona danas svojim osmehom obasjava svet.

Za mene su to zdravstveni radnici - njih 21 koji neće više da ćute i traže istinu o broju umrlih, poštovanje za svoje preminule kolege, odgovornost za pogrešne odluke i sumnjive nabavke, kao i jasan plan revitalizacije zdravstvenog sistema iscrpljenog koronom. Za mene su to sve žene koje u svojim sobama gledaju divljanje Dragana Markovića Palme po televizijama sa nacionalnom frekvencijom, koje znaju sve o tom seksualnom predatoru.

Za mene su to svi roditelji koji slave rođendane okupljeni oko telefona na kome gledaju decu i unuke, koji su pobegli iz svoje zemlje, jer u njoj nemaju budućnost. Za mene su to i svi oni ljudi koji su potpisali peticiju protiv izgradnje žicare na Kalemegdanu, a čijom izgradnjom ponovo preti Vesić. Za mene je to onaj čovek koji je prijavio nelegalnu gradnju bivšeg vatrepolo asa, a novopečenog bahatog naprednjaka Šapića.

Za mene su to srednjoškolci koji žive na levoj obali Dunava i koji svakoga dana moraju da putuju preko Pančevačkog mosta i menjaju dva prevoza samo da bi išli u srednju školu. Za mene je to lekar iz Priboja, koji se nasmeje kada mu savetuju da se mane politike nakon što je bio sa Marinikom Tepić na tribini u svom gradu, gde su govorili o tome da oni koji su ucenjivali i maltretirali ljude više nikada neće moći da se kandiduju.

Za mene su to i radnici "Slobode" iz Čačka, koji da bi zaradili platu i prehranili porodice svakoga dana rizikuju živote. Za mene su to svi oni naši vredni domaćini sa kojima me upoznao Dejan Bulatović, a koji bacaju paradajz i krastavac, jer ga uvozimo iz Severne Makedonije i Albanije. Za mene su to sva naša deca i njihovi roditelji kojima je potrebna podrška u razvoju, a koja su na listi čekanja za lične pratioce i personalne asistente. Za mene su to svi oni koji su žrtve sistema programiranog da radi samo za naprednjačku vladajuću kastu i njihove pigmeje.

Sve te ljude povezuje potpuna nezainteresovanost države za njihove interese, prava, brige, strahove, muke i nadanja. Jednostavno sve njih ovaj režim posmatra kao otpisane, zaboravljajući da je ta domaća serija imala svoj nastavak - Povratak otpisanih. Ne razume ovaj režim ni da ljudi danas ne šapuću zato što ih se i dalje plaše već zato što ih se stide. A to znači samo jedno, da će ubrzo slušati taktove teme iz serije Grlom u jagode, koju je komponovao Zoran Simjanović, uz recital koji će glasiti: te 2022. godine zaboravljeni su rekli "ne" režimu, koji ih je devet dugih godina lagao, varao i potkradao.

A Vi - kako ste, počele vrućine? Biće vrela i jesen. Treba da vidimo - da li će ovaj režim prihvatiti da nam vrati pravo da slobodno biramo, pa da to završimo na izborima. Ako toga ne bude, niko ne zna da li ćemo gledati scene kao što su bile one iz Kruševca, krajem osamdesetih kada je grupa maloletnika iz "Doma za napuštenu decu", svoj protest izrazila na ulicama.

Mila Popović, predsednica GrO Beograd Stranke slobode i pravde