"Gospodski“ izdajnik

Slavodobitno je 17. juna ove godine u "Novom jutru“ na TV Pink izjavio Demo Beriša, predsednik Matice Albanaca Srbije, koji od Aleksandra Vučića još uvek „nije dobio neko mesto u izvršnoj vlasti". A trigerovan je Beriša fantastičnom količinom do sada nepoznatih detalja vezanih za „pregovore Beograda i Prištine“, koje nam je otkrio bivši stanovnik Kosovog polja i Prištine, socijalistički kadar, Veljko Odalović.

Tako nam je Odalović otkrio deo onoga što Aleksandar Vučić krije, a odnosi se na „48 sporazuma potpisanih sa Prištinom“, od kojih je tačno 24 dostupno na sajtu Vladine kancelarije za KiM. Gde su i koji su ostalih 24 – pojma nemamo, ali polako otkrivamo.

Odalović je naveo da su „u Vašingtonu potpisani odvojeni sporazumi o nestalim licima“ i da je Srbija „sve preuzete obaveze od tada izvršila“. Srpska javnost do sada nit' je videla, nit' je čula bilo šta od tog očito dobro sakrivenog dela vašingtonske hoklice Aleksandra Vučića.

Za dejstvovanja po pitanju nestalih lica nadležan je UNMIK, Ugovorom sa tadašnjom SRJ, od 5. novembra 2001. Očito, Vučić je prestao da pitanje nestalih koordinira sa UNMIK-om, a u skladu sa Rezolucijom 1244 i postignutog dogovora o Repatrijaciji identifikovanih posmrtnih ostataka. Umesto poštovanja Rezolucije, Vučić je izabrao netransparentno delovanje na predsedničkom nivou i ni manje, ni više nego – „gospodsko izvinjenje“. U čije ime i za čiji račun i sa kojim ovlašćenjima?

Dok Meljaim Zeka na snimku gazi po ubijenim srpskim vojnicima na Košarama i baca ih u raku, a Kurti neće da razgovara ni o čemu, dotle se Vučić „gospodski izvinjava“ i „odaje počast“ kasapima. A samo pre neki dan prenemagao se u Sava centru kako je „dugo birao svaku reč“ - pred košarskim junacima...

Je l' „dugo birao“ svaku reč i pred Albancima? Gde ti je sad megafon, Simo Spasiću?

Podsećanja radi, kada je Boris Tadić krenuo redom da se izvinjava, tadašnji gensek radikala, Aleksandar Vučić, rekao je da je „sramota što se Tadić izvinio Hrvatima za ubijanje i progon Srba. On je najveća štetočina za državu Srbiju i njene nacionalne interese“. Tadićevo „štetočinstvo“ iz 2007. konvertovano je u Vučićevo tajno izvinjenje bubregodavcima, na nekom od sastanaka o kojima ništa ne znamo.

Vučićevo protivustavno i protivzakonito dejstvovanje na rušenju ustavnog poretka i teritorijalne celovitosti Srbije, kulminira samovlašćem, kojim je preuzeo sve ustavne i zakonodavne mehanizme u svoje ruke. Bez ikakvih ustavnih, zakonskih, ili skupštinskih ovlašćenja, preuzeo je vođenje „dijaloga sa Prištinom“ (i ne samo to) u svoje ruke i kako sam reče odredio je da ino ministar Selaković, bude deo delegacije koja se sastala sa Kurtijem. Falila im je još Brnabićeva, pa da budu kompletni.

Na taj način, Aleksandar Vučić je dijalog sa odmetnutim Albancima sa tehničkog nivoa radnih grupa, podigao na najviši mogući državni nivo, čime je širom otvorio vrata nastavku dela diplomatske percepcije da je „Kosovo“ nezavisna država. Uostalom, onomad je iz Vašingtona naterao Izrael da prizna „Kosovo“.

„Gospodski“, zar ne?

Davor Kalajžić, penzionisani službenik političke kancelarije specijalnog predstavnika UNMIK-a