Romobil

Kako bi oni proputovali svet, postali svetski ljudi i kako bi meni omogućili da i ja vidim svet, jer sam ja u tih petnaestak srećnih godina sa svojom porodicom proputovao celu Evropu, naučio Pariz i muzeje u njemu napamet još osamdesetih. Međutim, mojoj majci i ocu smetalo je to jednoumlje komunizma i Titov kult ličnosti. Kao i celo naše okruženje, svi ti lekari i apotekari koji su tih osamdesetih i sedamdesetih dolazili kod nas na slavu, želeli su slobodu i demokratiju. I dođe ta demokratija konačno krajem osamdesetih. I dođe Milošević. I dođe 5 oktobar i sve s njim u vezi. I dođosmo bogami i do ovoga danas.

Međutim, ne želim da govorim sada o periodu posle raspada Titove Jugoslavije. Želim da govorim o tome koliko me je duboko potresao način na koji je Jelena Obućina završila svoj dnevnik 25 maja ove godine na Titov rođendan. To me pogodilo strahovito. Pokazano je bilo prvo jedno, iako naizgled veselo, u svojoj dezorjentisanosti i slabosti, zapravo jedno žalosno kolo koje igraju mladi ljudi na nekoj livadi, da bi odmah za tim bio prikazan Slet sa Titom. Da mi je neko pričao osamdesetih da će gledanje tih scena u meni 2021 da prouzrokuje takvu tugu, mislio bih da je potpuno lud.

Ali ta scena gde Tito sa onim svojim harizmatičnim, odmerenim držanjem koje izaziva poštovanje a da ni i jednu reč nije rekao, ustaje i stoji pred mladim ljudima koji su učestvovali na Sletu i gde sve prožima takva snažna energija zajedništva i takva, pre svega VERA u nešto (vera u samoupravljanje, socijalizam, Tita, budućnost, svejedno, ali – VERA!), to je nešto što me neizrecivo pogodilo jer danas zapravo živimo u društvu lišenom svake vere u bilo šta. Ljudi žive od danas do sutra i sve čemu se nadaju je da će da prežive. Ako u nešto i postoji vera, onda je to vera u to da je spasenje u bekstvu daleko od ove tragične zemlje.

Pre desetak ili petnaest godina otišao sam na Akademiju u Rajićevoj da vidim koga ima i eventualno sretnem nekog prijatelja. I zbilja sretoh dva profesora. Đavo me povukao za jezik pa rekoh: „znate šta, u odnosu prema kulturi, komunisti su bili bolji“. To je jednog od ta dva profesora žestoko pogodilo pa mi je sručio u lice da su komunisti bili otimači, da su pokrali i pobili staru jugoslovensku elitu itd. U toj tiradi po komunistima pa i meni jedino je Slobodan Roksandić onako s pola glasa rekao: „pa dobro nije sve bilo loše napravili su Muzej Savremene Umetnosti na Ušću“. Uglavnom stoji to za komuniste, ali oni su i pored krvavog prevrata koji su napravili zaista bili elita.

Bili su zaista svetski ljudi koji su šlif i manire sticali putujući po svetu koji su želeli da sruše i onda iz temelja promene. Verovatno ljudi ne znaju, jedan od najvećih kolekcionara umetnosti u Jugoslaviji je bio Svetozar Vukmanović Tempo, inače seljak iz sela Reževići u Crnoj Gori. Taj čovek je po ateljeima jugoslovenskih umetnika da kupuje slike išao potpuno sam. I lično je Nedeljko Gvozdenović svedočio o tome da je Tempo imao neverovatno istanačeno ćulo za umetnost i da je bez greške kupovao najbolje u ateljeima. Takođe veliki kolekcionar bio je i Rodoljub Čolaković, čija je kuća na Dedinju danas deo Muzeja Savremene Umetnosti i gde se organizuju reprezentativne izložbe. Ajde da vidim danas nekog političara sa takvim afinitetima. Ateljei, umetnost?! pa to su misaone imenice za nivo ljudi koji već dugo vladaju ovom zemljom.

Kakvo je bilo stanje u kulturi tih osamdesetih, i u kakvom se zapravo blagostanju tih godina živelo govori najbolje manifestacija pod imenom Galerija iznad Atlantika. Tih godina istinskog procvata JAT je kupio veliki avion DC 10, koji je leteo na relaciji Beograd - Njujork. Da bi se stvar učinila još veličanstvenijom, država je odlučila da na tom letu organizuje aukciju slika čuvenih jugoslovenskih umetnika. Komunistički džet set se tu jagmio da kupi umetnička dela. Aura da smo ne samo svet, nego klasa u tom svetu sa svojim neprikosnovenim crvenim pasošem najcenjenijim na svetu, na ovakav način još je više potencirana. Inače, u JAT-ovoj poslovnici pored crkve Svetog Marka bila je stalna izložba radova čuvenih jugoslovenskih umetnika. Kad god sam tuda prolazio gladao sam kroz izlog ta sjajna dela.

Danas međutim, nema više tih događaja i pre svega nema više te i takve elite i tih i takvih ljudi koji zaista jesu bili svet. Nema nikakve slične manifestacije kao što je bila Galerija iznad Atlantika. Savremenoj eliti su provodi po splavovima sa ženama, te jelo i piće, postulat zadovoljstva od koga nema ni više ni dalje. Nema više ni Tita ni njegove harizme. Taj čovek nije morao da se svaki drugi dan pojavljuje po televiziji da ubeđuje ljude kako je veliki, kako je hrabar, kako je izuzetan, kako nema boljeg. Sve je to Tito sugerisao samom svojom pojavom i držanjem bez i jedne reči. I zato mi bude žao, pa čak i osetim bes kad čujem da neki ljudi na vlasti sebe porede s Titom. Pa znate šta, bez uvrede, ti ljudi koji uobražavaju da su novi Tito i porede sebe s njim, pa to je kao kad bi romobil poredili s Rols Rojsom, a kad kažem romobil mislim na ono čudnovato vozilo što često prolazi gradovima natovareno sekundarnim sirovinama. I pravo da vam kažem na kraju: i sve ovo gde mi danas živimo, u odnosu na Jugoslaviju, liči samo na jedan najobičniji rashodovani romobil i ništa više.

I da čisto da ne zaboravim, jel znate šta se dogodilo sa umetničkim delima iz poslovnice JAT-a kad je JAT postao ER Srbija? Pa posklanjana su, nema ih više tamo. Valjda da ne naružuju poslovni prostor. Neki poslovni „menadžeri“ verovatno misle da je bolje, poslovnije i pre svega profitabilnije u nekoj poslovnici nakačiti reklamne panoe i ekrane umesto umetničkih dela. E pa baš u tome leži cela naša tragedija.

Jovan Marinković, akademski slikar i član Skupštine slobodne Srbije