Pavle Grbović petkom: Radi kapitalistički, živi socijalistički

Porodica jeste najvrednija institucija i stub svakog društva. Ona pruža sigurnost i utočište za pojedinca, ona neguje i razvija najplemenitije osobine i osećanja - ljubav, solidarnost, toleranciju, mir, poverenje, poštovanje. Društvo u kom je porodica ugrožena te vrednosti teško dolaze do izražaja, a dominantnu ulogu preuzimaju mržnja, zloba, nepoverenje, cinizam, egoizam. Nažalost, Srbiji danas više odgovara upravo takav opis. Pokušajmo da realno, oslobođeni predrasuda i predubeđenja o određenim pitanjima pokušamo da sagledamo stvarne razloge ugroženosti porodice i sve gorih razmera „bele kuge“.

Malo se govori o tome koliko je mladim ljudima danas teško da zasnuju porodicu. Hajde da ukratko prođemo razvojni put u stvaranju jedne porodice:

Ukoliko mladi ne žive u Beogradu, eventualno Novom Sadu ili nekom većem gradu u Srbiji, izvesno je da ih čeka veoma teška situacija u pogledu pronalaska posla, ali i partnera, imajući u vidu u kojoj meri su mesta po unutrašnjosti ispražnjena. Ukoliko pak žive u nekom od većih gradova, smeši im se prekarni rad koji i može biti solidno plaćen, ali na račun slobodnog vremena kog će imati u tragovima. Beograd je petkom i subotom uveče pun onih koji zbog takvog načina života traže izduvni ventil, a ne životnog partnera i saputnika. Šta biste rekli, da li je ovo ipak ozbiljniji razlog slabljenja porodice od usvajanja jednog zakona? I da li bi neusvajanje zakona promenilo ovu situaciju? Promenilo bi, baš koliko ju je promenilo usvajanje slogana „dosta reči, nek zakmeči“ - odnosno nimalo.

Međutim, nije samo u tome problem. Ukoliko jedan mladi par i preskoči ove prepreke, dolazi do sledećeg pitanja: Gde će živeti? Mesecima, a sada već i godinama u Srbiji, a pre svega u Beogradu tržište nekretnina prosto divlja. Iznajmljivanje stana je za mnoge mlade ljude postalo luksuz, a kupovina sopstvenog naučna fantastika. Ako i uspeju u tome to podrazumeva da roditelji prodaju sve što su nasledili, a da se osim jedno drugom, oboje zareknu na tridesetogodišnju vernost nekoj od banaka koja će im svakog meseca na ime kredita uzimati trećinu, četvrtinu ili u najboljem slučaju petinu prihoda.

Dolazimo i do dece. Pored uobičajenog, normalnog i prirodnog straha od porođaja i roditeljstva, ukoliko živite u Srbiji nećete biti oslobođeni ni strahova od bolnica, korumpiranog zdravstvenog sistema, nehumanih uslova u porodilištima. Ukoliko ne spadate u 2% stanovništva koji sebi može da priušti porođaj u privatnoj zdravstvenoj ustanovi, ostaju vam na raspolaganju dve solucije: Da na vreme izdvojite novac „za tarifu“ kako bi vas na porođaju tretirali kao ljudsko biće ili da gledate u zvezde, molite se Bogu ili na neki treći način prizivate sreću da dopadnete šaka nekome ko će vas tako tretirati i bez naknade. Ukoliko i ovo preživite kao zdravi i normalni, počnite da razmišljate o onome što vas čeka za dve godine - upis u vrtić.

Ako nikada niste bili u situaciji da pitate nekoga da li ima vezu za vrtić ili da neko to pita vas, onda ste verovatno ili maloletni ili spadate u mali procenat srećnika. Taman kad pomislite da ste rešili veliki problem upisom deteta u vrtić, otvaraju se novi. Ko će da dovede dete iz vrtića kada radite svakodnevno do 18 ili 19h, kako da mu se posvetite nakon desetočasovnog radnog vremena, ko će da ga odvede kod lekara kada se razboli, imate li vremena da čekate sat ili duže u čekaonici, hoće li vam zbog takvog odsustva odbiti od plate... I tako u nedogled, tačnije do polaska u školu.

Koristeći se kovanicom ministarke za društveni monolog Gordane Čomić, udeljujem dobrobit sumnje tvrdnji da od kolevke pa do groba nema boljeg od đačkog doba. Bezbrižnost dece u tom uzrastu teško da će se preslikati na stanje duše sada već i ne tako mladih roditelja. Znajući šta njihovu decu čeka, teško da ih neće mučiti pitanje da li će i šta dete u ovakvom obrazovnom sistemu u kom jedan nastavnik treba nečemu da nauči 25 đaka zaista i naučiti. Ili da li će biti žrtva vršnjačkog nasilja i zašto ga niko od toga neće zaštiti. Da li će ih neko ismevati ili će se ona osećati inferiorno zato što nemaju firmiranu garderobu ili imaju manji džeparac od ostalih. Da li će to mikro okruženje u kom će provesti narednih 8 godina, pa kasnije još 4, više oblikovati njihovi profesori ili rijaliti učesnici, televizije, društvene mreže i bizarnosti koje su sve zastupljenije.

Nažalost, roditelji uglavnom neće moći, jer se u Srbiji radi kapitalistički, a živi socijalistički, shodno čemu neće imati previše vremena za to. Da li će se osećati sigurno kada ta deca počnu da odlaze na stadione i na utakmice ili kada budu izlazili u klubove u kojima će ih „obezbeđivati“ oni sa stadiona? Da li će ih, više nego što je to prirodno, zastrašivati pomisao na sve ono što mladost sa sobom nosi?

Ukoliko se čak i sve ovo prevaziđe, dolazimo do sledećeg – vraćanje na početak: Šta će ta deca, a sada već odrasli ljudi da rade ako ne žive u nekom od većih gradova, kako da nađu posao u vreme sveopšteg nepotizma, korupcije i vladavine mediokriteta sa kupljenim diplomama, kako oni da zasnuju porodicu, šta vi da prodate kako biste im pomogli i tako u nedogled.

Ako ste izdržali do kraja ovog tekst, hajde za trenutak da se i mi vratimo na početak. Da li nakon ovakvog pregleda neko i dalje misli da je porodica najviše ugrožena zbog zakona o ravnopravnosti?

Za kraj, moramo da razmuemo jednu istorijsku zakonitost. Bela kuga se pobeđuje nadom. Srbija je u poslednjih sto godina imala pozitivan prirodni priraštaj samo u dva trenutka: Nakon pobede u drugom svetskom ratu i nakon pada režima Slobodana Miloševića. Tada su ljudi verovali da će se izboriti sa onim što suštinski jeste najveći neprijatelj porodice: kriminal, korupcija, duhovno i materijalno siromaštvo i odsustvo perspektive.

Zbog toga nije naša najveća dužnost da nekome uskratimo prava, već da građanima vratimo nadu. A nema nade u društvu koje diskriminiše bilo koga.