Vreme stida

On priča sve i svašta. Ima onaj odvratni pogled. On peva, baš kao što je pevao i tada. Neke žene igraju u studiju. I tamo su neke devojke igrale, neke od njih je i poznavala. Ona ustaje i kao hipnotisana odlazi do kuhinje. Penje se na jednu od dve stare drvene stolice koje su raspoređene oko metalnog baštenskog stola koji imitira trpezariju. Na vrhu kuhinjskih elementa, skrivena od pogleda je kutija od cipela prekrivena prašinom. Rukom briše prašinu. Silazi sa stolice. Kutiju drži oprezno, kao da je u njoj nešto lako lomljivo. Vraća sa na dvosed i seda. Kutiju spušta na sto na kome su u dubokom tanjiru u crveno ofarbana jaja koja se sjaje. Njegov glas odzvanja sobom.

Ona ga više ne čuje. Vidi samo da se smeje. Baš kao onda. Iz kutije vadi svedočanstva iz škole. Ima dosta fotografija. Tada je bila crna. Sada je plava. Na samom dnu su dve koverte. Prva naslovljena na njenu prvu ljubav. Nikada mu nije poslala pismo. Nikada mu ništa nije rekla. Samo je otišla.
Drhtavim rukama ona prelazi preko te koverte kao da je miluje. Tiho uzdahne i u ruke uzima onu drugu. Na njoj ne piše ništa. Ni sama ne zna na koga bi je naslovila. Iz koverte izvlači šest listova papira. Dok ponovo čita sve o toj noći i tim danima, koje već godinama pokušava da zaboravi on iz studija poručuje da će saznati ime svakog svedoka i svake žrtve koji se odluči da da iskaz. I još se osmehuje.

Jednako odvratno kao i onda. Ona vraća papire na kojima je mastilo već izbledelo u kovertu. Pisala je to noć pre nego što je otišla da se ne vrati. Prošlo je od tada mnogo noći i dana, prošli su meseci i godine, ali ona i dalje živi u toj noći. Mora da krene. Sada već kasni. Mora da se radi. Vraća kovertu na dno stare kutije. Penje se na stolicu, vraća kutiju za cipele na vrh kuhinjskih elemenata i u sebi govori - možda neki drugi put. Hladno je odjednom. Otključava sve tri brave koje uvek koristi i izlazi iz stana.

Ne možete da zamislite da postoji neka žena u nekoj sobi kojoj je upravo ovako počeo jedan od dana za vreme Palmine turneja po dve televizije sa nacionalnim frekvencijama. Ne možete da zamislite osećaj nemoći koji neka žena oseća dok on arlauče - "Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine!"

Jasno vam je da to što vi nešto ne možete da zamislite ne znači da se to nije desilo. Ne znači ni da jeste. Ali, znači da smo savremenici vremena stida. Da bi okončali vreme stida, moramo naći model koji garantuje bezbednost svim žrtvama i svedocima seksualnog ucenjivanja, uznemiravanja i zlostavljanja bez obzira ko su osumnjičeni. Samo oni mogu da završe sa tim. Za to je zadužena država. Bar bi trebalo da bude.

To što uporno ćuti i tako ostavlja prostor i vreme za uklanjanje tragova i zastrašivanje svedoka i žrtava znači samo jedno - da ovde države više nema. Državu su najgori od nas oteli od ljudi i sada važe neka druga pravila. Vrlo su jednostavna: Ako si sa nama može sve, ako nisi ne može ništa!

Vreme je da završimo sa vremenom stida. Vreme je da prestanemo da se stidimo. Vreme je za novo vreme, vreme pristojnosti.

Branko Miljuš