"Gorane..." Pismo gradskom menadžeru Beograda

U to vreme smo sve u šesnaest igrali igricu „Fudbal Menadžer“, da se ne zna ko je sa slabijim klubom osvajao Ligu šampiona. Poznajem osvajače Evrope sa Veronom, finaliste sa Partizanom…

Umeo sam i ja daleko da dobacim sa Henrikom Larsonom i Seltikom. E moj Gorane, vidite kakvo se predznanje nekada tražilo za menadžera.

Danas su se aršini malo srozali. Došli smo dotle da svi zaziremo od naziva „menadžer“ i strepimo hoće li dobiti epitet gradskog, jer od takvog se već beži glavom bez obzira kao Vi Knez Mihailovom. Ups, ne zamerite. Pišem Vam zbog svakodnevice. Svačije u ovom gradu, pa tako i moje, koju ću sa Vama podeliti.

Odmah ispod tek procvale građevine u cigli „Beograda na vodi“, čekao sam tramvaj kod Gradske autobuske stanice.

Ako ste zaboravili gde je to, to je ono mesto gde se pravi život Beograda odvija, iza Vaših kulisa i kula, od kojeg skorojevići poput Vas zaziru, a kojem stremi svaki čestiti Ujević, Andrejević Kun, Drainac, Radović, Ćopić i ostali vaskoliki zaljubljenik u ono što Beograd jeste: metež, halabuka, psovka, osmeh, pretnja, zagrljaj.

Na toj tramvajskoj stanici, od koje zazirete, jedan nesrećni penzioner je nekoliko puta gubio svest. Bez ičije direktive, verovali Vi u delovanje bez direktive ili ne, čitava stanica se sjatila da pomogne gospodinu. Hitna pomoć se odazvala u 12:33, na čiji se prijem poziva čeka toliko dugo, da čovek zadrhti pri pomisli šta bi bilo da sekunde odlučuju o nečijem životu, ne znajući pritom da li možda baš sada i odlučuju. Jeste Gorane, to sve podno milionskog spomenika, podno mača pravednika, podno nebodera i nadomak bolnice Sv. Sava.

Što bi se reklo „kolabiraj nam na ulazu, ako te ne mrzi“. Jedna brucoškinja mašinca i jedna devojka iz srednje medicinske škole, zajedno sa mnom su ostale, da bismo 30 minuta nakon poziva dočekali ambulantna kola. Trideset minuta Gorane! Zar ne vredi svaki minut manje, koji je potreban ambulantnim kolima da stignu na svoju destinaciju, sve milione Vaših nakaradnih građevina?

To je minut koji usrećuje ljude mnogo više od zlatastog sjaja, rozikastih kaplji raspevanih fontana. Minut zbog kojeg će unučad našeg deke sa stanice imati o čemu da pričaju kada se u školi priča o dekama i bakama, umesto da rastuženi saginju glavu, jer nemaju šta da podele sa razredom, sve zbog toga što u jedinom gradu na svetu kojim upravlja gradski menadžer, kola hitne pomoći prekasno stižu.

Ipak, ima nečega što me veseli, a što bi Vas moglo brinuti… To su te dve devojke koje bez pogovora ostaju da sa mnom sačekaju kola hitne pomoći, ma koliko to vremena tražilo. Ni jedna se ne osvrće i krišom ne posmatra da li to njen tramvaj ili autobus opet prolazi. Svima su nam oči uprte u našeg, sad već štićenika, kome se srećom, stanje popravilo, pa u iščekivanju barem više nema nesvestice. Veseli me činjenica da Vi i Vaši druškani ne možete Beogradu baš ništa. I da je Beograd prosto ono što jeste i što je uvek bio, ko god umislio da je na njegovom čelu, gradonačelnik ili gradski menadžer.

U njemu se neće osetiti zaboravljen, ni odbačen, niti jedan čestiti stanovnik. Za barabe, već, ne garantuje. U njemu će se, kao i u drugim velikim gradovima, uvek žuriti, ali je to jedina metropola u kojoj se nađe i malo vremena. U haotičnoj igri koju namećete Vi i Vaša partija, sve nade polažete u pretpostavku da svako radi samo za sebe, počevši od Vas samih. U uslovima kada je ta pretpostavka istinita, Vaša vlast je obezbeđena i dugotrajna. E pa, u gradu u kojem se uvek brine i za drugoga, u kojem se uvek ima šta drugome dati, čak i u najvećoj nemaštini, suvišni i izlišni su gradski menadžeri i ako već niste, vreme Vam je da se zabrinete za budućnost svog menadžerisanja.

Kažu da su građani Pariza mogli sresti s vremena na vreme na ulicama Balzaka, odrpanog, neurednog i oskudno odevenog. Međutim, kada bi se oblačio elegantno, bio bi to najelegantniji gospodin čitavog Pariza. Takav je moj Beograd, Gorane. Nekad mu, eto, dune da malo švrćka odeven nekakvom odrpanom gradskom vlašću, gradonačelnicima, menadžerima, garderobom nesvojstvenom metropolama u čije se društvo svrstava. Međutim, kada odluči da se odene i obuje svojim najboljim ljudima, šešir će pred njim skidati čitav svet. Gospodin je to staroga kova Gorane. Ne voli novotarije. Ne podnosi menadžere. Ponajmanje gradske.

Autor je pravnik