Moje najdraže čizme u životu

Mogla sam biti deo vladajuće klike devedesetih - najmlađa direktorka škole u gradu devedesetprve godine. Slobinim poslušnicima bih došla kao dobitak na lutriji...Pretili su, nije da nisu, ali mojih trideset godina, puna životna, antiratna i antirežimska energija su vrcali iz mene...

Mogla sam ostati u kući i ćutati i izgovarati čuvenu rečenicu - Mene ne zanima politika, sa osećajem da sam tada zaštićena, jer, bože moj, ja se u politiku ne mešam.

Ali, zanimala me je, mešala sam se, išla po antiratnim skupovima, sama, kao izgubljen slučaj.

Onda sam jednog dana otišla.

Otišla sam iz tog sveta usamljenosti i neshvaćenosti (jer biti protiv rata i želeti slobodu i demokratiju značilo je da si na margini i u manjini, često kaštigana, što bi rekle naše komšije) među ljude sa kojima sam delila svoje stavove i vrednosti – otišla sam u Demokratsku stranku. Jednostavno, posle pijace, sa sve kotaricom - došla. I taj dan nikad neću zaboraviti.

To je bilo vreme kada se Demokratska stranka već "delila". Da li biti nacionalno obeležena ili salonska i najpametnija ili Stranka živih ljudi?

Zoran Đinđić nam je obuo čizme.

Trebale su nam za ono more kilometara koje smo prelazili po najvećim zabitima u Srbiji, da se sretnemo sa ljudima, da pričamo o njihovim tegobama, da ih slušamo, saosećamo, razumemo i od njih učimo.

Zoran je bio večiti učenik. Sa njegovom inteligencijom, obrazovanjem, znanjem, veštinama i talentom, mogao je da se baškari u životu, da manipuliše, da se sprda sa svim glupostima oko sebe i svih nas, što je mera današnje stvarnosti. Ne. On je iz svega izvlačio lekciju i tražio objašnjenje. On ništa nije prepuštao slučaju i kao, pa dobro, dešava se. Sve je analizirao, ljudski I naučnički, tražeći I od nas da stvari razumemo, pa tek onda postupamo, a ne da udaramo ko kako stigne.

Neke od tih devedesetih, organizovali smo tribinu na kojoj će on govoriti. Ove suklate iz vlasti isključe struju, a mi trk po sveće. On dolazi, penje se uz te stepenice sa sve svećama u našoj Gradskoj kući i smeje se...Govorio je u polumraku, a posle su ovi, ipak, uključili struju. Tada je čak postojao neki osećaj za stvarnost. Neko se našao da proguta knedlu u grlu.

Došao, takođe, jednom kod nas, ima nastup na lokalnoj televiziji, a mi, iz Opštinskog odbora, sa ponosom kažemo kako mi ne idemo na te medije, iako nas zovu, jer su režimski i pljuju po opoziciji. On nas gleda kao majka glupo dete i kaže – Pa, sedite tu, šta da vam kažem, niste normalni... Posle smo išli…

Kad je došao na miting u Sombor 2000. godine, kad je već gorela i cela Srbija, rekao mi je dok smo izlazili na binu – Umorio sam se malo... A ja, kao poslednji skot, odgovorim - E, neka vala i to da čujem!

Nikad nije bio umoran, bar ne pred našim očima.

Sećam se njegove prve posete Somboru kao premijera, 2001. godine. Nešto je zakazalo u protokolu, te neki tadašnji "važan lik" nije bio na spisku zvanica što je odmah iskoristio da napravi skandal. Kad je Zoran već napuštao Sombor, pozvao me i pitao šta ja mislim, da li treba da mu se ON izvini. Kad nisam mrtva pala. Ne, rekla sam, i ostala zblenuta zbog tog osećaja o kakvim detaljima on sve misli.

On je znao svoje odbore u glavu. Znao je ko šta zna I koliko može. On je brinuo o Stranci kao o svojoj kući.

Zoran nije govorio – JA.

On je govorio - MI.

Zoran je voleo ljude. Zoran je voleo život. Zato je njegova politika bila tako životna. On je umeo da razume, a ono što ne razume da nauči. On je oko sebe okupljao pametne, a ne poslušne. Mislim i da se gnušao slepih poslušnika, ali su njihova odela bila savršena, te su ostajali uz njega iako su mu radili o glavi.

Zoran je bio državnik. U punom smislu te reči. On je imao i viziju i strategiju i hrabrost da od ove močvare napravi državu sa svim neophodnim institucijama koje bi je držale na svojim ramenima. On nije mislio mnogo o juče, stalno je mislio o sutra. O daleko sutra.

Srbija je jedna nesrećna zemlja, rekla bih. Stalno je u prošlosti, a i tu, nesrećnu prošlost, svako razvlači kako mu volja. Zoran je bio zagledan u budućnost, ne bez osećaja za prošlost, ali je gledao u budućnost. I mi sa njim.
Kad je streljan, opet sam pomislila – otići ću, ne vredi ovde više...

Hiljade i hiljade u povorci za njegovim kovčegom…

A kamo podrška dok je bio živ ... ?

Iskreno, bila sam više ljuta nego tužna, bar u tim trenucima.

Gde ste bili?

Gde ste sad?

Tugujem za njim od kako ga nema, ali tugujem i za nama. Ni nas više nema. Nema te energije, nema hrabrosti, nema ideje, nema čizama koje hajcaju Srbijom.

Ostala sam ovde i sad više nigde neću, definitivno.

Kad zatreba, ja još uvek obujem čizme i odem gde me zovu... Da pričamo o svemu. O životu, o tome kako da bude bolje, o čemu god... Ljudi još gaje nadu i naš najvažniji posao je da se ona ne ugasi.

Ja verujem I dan danas u Demokratsku stranku, u ljude koji su joj ostali verni jer ta vernost znači I spremnost – da se odupremo, da pomognemo, da zaštitimo. To je naša misija.

Još sam ubeđena da postoj i tračak te Zoranove energije u nama koji smo pretekli, a naročito u nekim novim, mladim, hrabrim i slobodoljubljivim ljudima koji žele mir, sigurnost, slobodu i uređenu državu.

Što bi Zoran rekao – „Ako pretičeš, dodaj gas!“

Anita Beretić, članica Glavnog odbora Demokratske stranke