Boško Obradović nedeljom: Dokle će vlast da favorizuje uvoznički lobi dok srpski seljak propada?

Stranci su vlasnici kompletnog bankarskog sektora u Srbiji (a bez državnih razvojnih, izvoznih i agrobanaka nema investiranja u domaću privredu i poljoprivredu), drže apsolutnu većinu trgovinskih lanaca, 94% svih državnih subencija u poslednjih 15 godina date su stranim multinacionalnim kompanijama, a oni – za razliku od domaćih privrednika - dobijaju besplatno gradsko građevinsko zemljište i svu prateću komunalnu infrastrukturu. Samo kod jedne kineske banke zadužili smo se za više milijardi evra po krajnje nepovoljnim kamatnim stopama, plus velike infrastrukturne projekte koji se finansiraju iz ovih kredita rade kineske firme i kineski radnici. Gde je u svemu ovome naš domaći ekonomski interes? Shvatam gde je tu interes stranih banaka i kompanija, ali ne vidim šta država radi u interesu domaćih banaka i domaćih preduzetnika koji propadaju. Кada ovome dodate činjenicu da nam stranci često donose najprljavije industrijske tehnologije koje ozbiljno ugrožavaju našu životnu sredinu, da su plate u stranim firmama često minimalne, da u njima nema sindikalnih radničkih prava, niti sme da im uđe inspekcija rada ili ekološka inspekcija, da svoje poslovanje u Srbiji prikazuju sa gubitkom da ne bi platili porez na ostvarenu dobit u našoj zemlji već sav profit iznose u inostranstvo – slika našeg ekonomskog ropstva postaje sve jezivija.

Posebno je teško stanje u srpskoj poljoprivredi koja uprkos svemu beleži velike izvozne uspehe, ali nažalost uglavnom izvozeći sirovine a ne finalne prehrambene proizvode. Odavno smo doživeli slom domaće prehrambeno-prerađivačke industrije, uništenje svih poljoprivredno-industrijskih kombinata, domaće industrije poljoprivredne mehanizacije, zadrugarstva... Na domaćem tržištu trenutno srpski seljak je potpuno nemoćan pred konkurencijom koju čini uvoznički lobi, oslobođen svih carina na uvoz poljoprivrednih proizvoda i drugih vancarinskih mera zaštite domaće robe.

Najnoviji primer propasti srpskog seljaka jeste situacija sa krompirom. Samo u magacinima u nekoliko sela u opštini Gornji Milanovac (Teočinu, Polomu, Gornjim Banjanima, Loznju i Gornjim Branetićima) trenutno se nalazi uskladišteno oko 1.000.000 (MILION) kilograma neprodatog domaćeg krompira. Slična situacija je i u ivanjičkom i drugim krajevima Srbije gde se domaći poljoprivredni proizvođači suočavaju sa istim problemom nemogućnosti plasmana svojih proizvoda. Trenutno ga ne mogu prodati ni po uvredljivo niskoj ceni od 10 dinara. Uzroci su različiti, a jedan od najvećih je nesumnjivo uvoz krompira iz Hrvatske i Albanije, ali i nebriga države da preuzme odgovornost za rešavanje ovog problema. Mnogi proizvođači su proizvodnju finansirali pomoću bankarskih kredita, verujući obećanjima nadležnih državnih funkcionera i nadajući se dobroj zaradi. Svi oni su sada u velikom problemu.

Postavljam pitanje dokle će naša vlast da favorizuje uvoznički lobi, koji u našu zemlju po damping cenama uvozi sve ono što mi ovde proizvodimo i putem nelojalne konkurencije bukvalno ubija domaćeg proizvođača? Кako je moguće da nam se isti problemi stalno ponavljaju, i to ne samo sa krompirom već i sa brojnim drugim domaćim poljoprivrednim proizvodima? Кako je to moguće da rodna godina bude nepovoljna za domaće poljoprivredne proizvođače? Zar je moguće da jedno društvo ne zna šta da radi sa proizvedenom hranom? Zar je moguće da u doba pandemije država još uvek nije stala u zaštitu domaćeg poljoprivrednika?

Proizvodnja zdrave hrane je delatnost od strateškog društvenog i državnog značaja jer se radi o prehrambenoj bezbednosti nacije. Ne samo da nemamo odgovarajuću kontrolu hrane iz uvoza već dozvoljavamo da propada domaća roba. Ne samo da nam preti opasnost uvoza, prometa i proizvodnje hrane sa GMO, već dovodimo u pitanje ogromnu razvojnu šansu Srbije kao proizvođača zdrave, organske hrane.

Država je definitivno ta koja treba da usmerava šta je potrebno proizvoditi u kom delu Srbije, da za to obezbedi odgovarajuće subvencije, poreske olakšice, izvozne garancije i stimuliše na druge različite načine (krediti, oslobađanje od poreza, garantovani otkup i garantovane cene, i slično). Prepustiti tržište hrane uvozničkim monopolima i nelojalnoj konkurenciji, posebno u doba pandemije, jednostavno je nedopustivo i predstavlja ekonomski zločin nad sopstvenom zemljom. Nisu slučajno domaći političari i ekonomisti na vlasti koji su dozvolili potpunu liberalizaciju i privatizaciju domaćih privrednih i finansijskih tokova u svojim državama nazvani ekonomskim ubicama.

Srpski pokret Dveri traži da se domaćim poljoprivrednim proizvođačima obezbedi državni otkup celokupnog roda krompira, kako im je to obećao ministar poljoprivrede u novembru mesecu prošle godine. I to po ceni kojom će ostvariti takvu zaradu sa kojom će moći da bez problema otplaćuju kredit, pokriju troškove proizvodnje prethodne i imaju dovoljno sredstava za ulaganje za narednu godinu. Garantovani otkup sa unapred poznatom cenom jedino je rešenje da srpski seljak ima računicu da se uopšte bavi poljoprivredom, redovno otplaćuje svoje obaveze prema državi i bankama, ima egzistencijalnu sigurnost za svoju porodicu i osnov za nova ulaganja koja obezbeđuju prehrambenu bezbednost čitavog našeg društva.

Ova vrsta ekonomskog patriotizma i stavljanja domaćeg ekonomskog interesa u prvi plan, državna intervencija na tržištu i podrška za sve što je u interesu domaćeg privrednika i poljoprivrednika, jedini je način za pametan ekonomski razvoj, boljitak i blagostanje za sve građane Srbije.