Četiri afere i četvrtak

Snimci pušteni na ružičastoj televiziji mene su recimo podsetili na aferu Špegelj. Tada su građani SFRJ mogli da gledaju snimke u kojima se dogovara naoružavanje paravojnih formacija u Hrvatskoj. Umesto da nešto preduzmu tada su se službe odlučile da svoja saznanja podele sa građanima. Jedina novost je prisustvo komentatora koji su objašnjavali narodu šta vidi svojim očima. Tu dužnost su sa manje ili više radosti na sebe preuzeli Bogdan Pušić, policajac koji je se samo pre nekoliko godina povukao pred medijskim linčom režimskih tabloida, Dragan J. Vučičević, propagandiste koji se lažno predstavlja kao novinar a koji nikada nije objasnio šta je pričao sa pripadnicima zemunskog klana, i Boža Spasić, bivši obaveštajac koji nikada nije objasnio da li je u svojoj kontroverznoj karijeri između ostalog koristio i kriminalce koji su po njegovom nalogu izvršili ubistvo o čemu postoji i sudski procesi.

Dakle, triling ozračenih asova je objašnjavao sve šta su službe snimale godinama, ali ni novinarki ni komentatorima na zadatku nije palo na pamet da odgovore na jednostavno pitanje – zašto oni koji su po Srbiji ubijali, otimali, trgovali narkoticima, reketirali privrednike nisu u tome sprečeni.

Druga afera sa kojom sve što se dešava ima sličnosti jeste Afera pauk. Za nju smo saznali od Gorana Matića, tadašnjeg saveznog sekretara za informisanje i člana direkcije JUL-a, koji je na konferenciji za medije objavio da je uhapšena "špijunsko teroristička“ grupa koja je vršila zločine za koje je optužen ceo srpski narod i dodao da je reč o pripadnicima francuske obaveštajne službe koji su spremali i atentat na tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića.
Dakle, i tada i sada službe su utvrdile da su pohapšeni oni koji su spremali atentat na predsednika. O tome nas je prvi obavestio već pomenuti hroničar svih pokušaja atentata na Vučića, Dragan J. Vučićević u sadejstvu sa Vulin Aleksandrom koji je, nakon odsluženog skraćenog vojnog roka, ministarstvo odbrane i vojnu uniformu zamenio sa ministarstvom policije i uniformom neke od specijalnih policijskih jedinica. Ovaj put službe su pronašle snjapera, koji u Srbiji budi bolne uspomene na ubistvo prvog demokratski izabranog predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića a 1999. kada je Matić objavio kako su spečili atentat pronađene su "skice i šeme napada“. Tada su službe utvrdile da su se teroristi obučavali u "„vojnim kampovima SFOR-a u BiH", a ovih dana službe tvrde kako je veteran rata u Bosni za 2.000 evra obučavao kriminalce i navijače preletače i zajedno sa njima "upucavao" pušku negde u okolini Brestovca.

Postoji još jedna sličnost sa događajima sa kraja prošlog veka, naime čitava ova afera odigrala se godinu dana pre izbora na kojima je Milošević i konačno nakon deset godina pao sa vlasti. Izbori u Srbiji su zakazani za sledeću godinu.

Ma koliko Vučić voleo da se hvali sličnošću sa Titom i Đinđićem, moram da primetim da on ovih dana glumi Koštunicu neobaveštenog. Teško je poverovati da čovek koji se hvali da zna sve, da čovek koji je lično postavio i kome odgovaraju svi koji u Srbiji imaju bilo kakvu funkciju može da ne zna šta se u zemlji dešava. Čak i da poverujemo kako su se protiv njega urotili svi u SNS-u, mogao je da sazna dosta sa konferencije za medije i objava Marinike Tepić, Borka Stefanovića, Boška Obradovića, Mikija Aleksića, Vlade Gajića ili iz tekstova i priloga KRIK-a, BIRN-a, N1, Nova S.

I nije ovde ideja da pišem o hrabrosti pomenutih novinara i političara već da ukažem na tragično lošu glumu čoveka koji tvrdi da je porastao na severu a za koga košarkaški trener Duško Vujošević tvrdi da je prilikom dolazaka u partizan prvo svraćao do onih koji su u njegovom zlatnom vremenu preuzeli jug.

I tako dolazimo u situaciju da slavimo zato što se država bori protiv kriminalaca čije usluge je koristila na inauguraciji predsednika, u razbijanju demonstracija ili u obezbeđivanja promocije Vesićeve knjige. Jasno je da je Vučić Srbiju pretvorio u Zverinjak (naziv sam posudio iz knjige Nikolo Amanitija) kojim upravlja kao što ljudima u filmu "Podzemlje" Emira Kosturice upravlja drug koga glumi Miki Manojlović.

Od te istine Vučić se više ne može sakriti. Ta istina otvara pukotine i potvrđuje ne samo tezu da živimo u zarobljenoj državi već da našom sudbinom upravlja političko-kriminalni klan koji se sramotno bogati dok 2,5 miliona ljudi u Srbiji živi u totalnom siromaštvu ili u riziku od siromaštva.
Mislite o ovome dok čekamo četvrtak u kome će se zavrteti neki snimci i komentari koji treba da nas ubede da Vučić nije znao od čega i kako žive oni sa kojima je svakoga dana kao i da on sa tim nema nikakve veze.

A do tada pročitajte "Zverinjak" i odgledajte "Podzemlje".