LIČNI STAV Vedrana Rudan: Đole

Većina ljudi je zla. Obuzeti smo strastvenom mržnjom. Mržnja truje. Zato s vremena na vreme osetimo potrebu da sa sebe skinemo prljavu kožu, da udahnemo čist vazduh, da udahnemo u nekoga ljubav. S vremena na vreme.

Mi građani Zemlje Koje Više Nema znali smo da ćemo s vremena na vreme moći da odemo na mesto gde ćemo za minut, deset minuta, sat, dva ili pet, postati, ako ne dobri, onda sigurno bolji ljudi. To mesto je uvek bilo koncert Đorđa Balaševića.

Potpuno je svejedno jesmo li pokušavali da postanemo bolji u Novom Sadu, Puli, Ljubljani, Zagrebu, Beogradu… Svi ti gradovi, i ne samo oni, bili su mesta gde smo tražili Dobrotu i sretali čoveka koji nije bio poput nas.

Kad smo živeli u miru, pevao nam je o ljubavi. Kad smo živeli u ratu, pevao nam je o ljubavi. Sve naše mržnje bile su samo naše. Sve naše puške bile su samo naše. Krv na našim rukama bila je naš izbor. Đole nam je pevao i pevao i pevao i pevao. O ljubavi.

Danas plačemo. Plačemo zbog sebe, naravno. Naša "crtica između" još uvek stoji uz jednu brojku. Živi smo, ako je ovo život, i već se dva dana kupamo u ljubavi. Nismo, kratko nismo, ali ipak nismo samo obični ljudi. Čitava Jugoslavija je od petka na Balaševićevom koncertu.

Ali… Uzalud nam trud i cveće i suze i plišani zečevi i mandarine. Gotovo je. Ukazala nam se Đolina "ona crtica između". Nikad više nećemo otići na koncert, ni pevati o Vasi Ladačkom, ni izlaziti zagrljeni iz dvorane ili napuštati Arenu s rukom u nečijoj ruci.

Plačemo. Neće to dugo trajati. Već za koji dan rigaćemo mržnju, delićemo se na "nas" i "njih". Pisaćemo ogavne stvari na internetu, i psovaćemo jedni drugima i rod i porod. Duboko u sebi ili plitko u sebi znaćemo da smo bezimeni neki, obični neki, nebitni neki. Naša crtica još nije "između", ali šta to o nama govori?

Živi smo, a karte za koncert se više nikad prodavati neće. Jebena, jebena, jebena "crtica između". Đole se možda spasio. Nama koji smo ga voleli spasa nema. Ništa mi od njega naučili nismo. Jebiga! Dobrota nije zarazna.

Ipak, kad malo bolje razmislim, nije sve toliko crno koliko jeste? Možda će posle nas doći neki novi klinci koji će zagrljeni slušati mrtvog Đoleta i razumeti ga bolje nego smo ga razumeli mi kojima je godinama živ u gluve uši pevao o ljubavi.

E, moj Đole!

Vedrana Rudan, spisateljica