SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Očenaš

Da li se nešto promenilo za ovih godinu dana? Jeste. Sve je bar 365 puta gore. I opet ljudi ne žele da se pobune pogrešno verujući da će im slobodu i dostojanstvo obezbediti neko drugi. Neće. Nažalost. Ne postoji način da speremo blato u koje smo bačeni bez nade da će ikada biti bolje, osim da se uspravimo i kažemo - mi nećemo više ovako da živimo, naše pravo na slobodu nema cenu!

Dok čekamo u strahu kako ćemo preživeti svaki dan, otkazati poslušnost mora postati Očenaš svake osobe koja živi na ovim prostorima. Otkazati poslušnost gorima od sebe, naprednjačkim kabadahijama i neznalicama je nešto sasvim prirodno i normalno. Ono što nije, to je ta bespogovorna poslušnost, dok čekamo da nam vrhovno božanstvo otelotvoreno u liku i delu predsednika Srbije, ne udeli dva puta po 30 evra ili vakcinu i revakcinu. I to sve debelo plaćeno našim parama. Obećani novac nekome može u jednom trenutku pomoći da zakrpi svoje odavno probušene džepove, ali mu problem nemanja ne može rešiti, čak ni suvim zlatom plaćeni spomenik Nemanji. Vakcine mogu privremeno pomoći, ali slobodu ne mogu doneti, kao što hapšenje Velje Nevolje neće ukloniti sve naše nevolje koje su više nego brojne.

Ono što eventualno može nekako pomoći to je otkazivanje poslušnosti svuda i na svakom mestu, gde god se nalaze, komanduju, diriguju ili utiču nesposobni i gramzivi naprednjački kadrovi. A ima ih bukvalno svuda. I dobro su raspoređeni i uljuljkani stanjem naroda koji ne pokazuje nikakav otpor. Koji deluje kao da se skroz i zauvek predao. Verujući pogrešno, u strahu za sopstveni opstanak, da se on jedino ćutanjem može obezbediti.
Vreme je da se probudimo, da se konačno pokrenemo. Propast nam je ionako već zagarantovana. Nemamo jednostavno šta više da izgubimo, čak i kad nam se čini da imamo. Otkazati poslušnost je pitanje časti, dostojanstva i vere. Pobuna nije samo izlazak na ulice. To je i nepristajanje na jaram i laž kojima su nas okovali tako žestoko da više ne možemo ni sebe da prepoznamo.

Moramo shvatiti da nismo prinuđeni da slušamo čoveka koji nikad nije ništa radio u životu kako je najveći radnik od svih. Oni koji su ga proglasili za najboljeg studenta pravnog fakulteta su zaboravili da istaknu jednu važnu stvar – da je u pitanju dokazano najgori pravnik u istoriji tog fakulteta. Ne postoji nijedan koji je toliko kršio prava i zakone, kao što to svakodnevno čini trenutni predsednik Srbije. Dozvolili smo da nam se javno sprda pokazujući svoj indeks košarkaškog trenera u koji je već upisana prva desetka, zaboravljajući da on jedino može da učestvuje i pobeđuje na unapred nameštenim utakmicama. To je jedino što ume i zna. Sve drugo je upitno. U svakoj pravoj utakmici on ne postoji.

Ne znam da li će, kad se ovaj narod konačno bude prizvao pameti i oslobodio naprednjačkog ludila i bezobrazluka, dovoljna satisfakcija biti maksimalna zatvorska kazna za predsednika i sve njegove, koji su bili predvodnici i zagovornici pljačke i otimačine kakve ovi prostori ne pamte. Ali, ono što sigurno znam je da ukoliko se ne pokrenemo i ne učinimo nešto konkretno, nećemo moći čak u miru ni da počivamo.
Zato otkažite poslušnost dok ne bude previše kasno!