U zemlji divova i meda

Kao slikar naravno nemam ništa protiv spomenika, naprotiv. Međutim gledajući ovaj spomenik Stefanu Nemanji, nekog veoma velikog i poznatog ruskog vajara, ne mogu a da ne primetim da spomenik Stefanu Nemanji kao vajarska celina „pada“ na nos i da bi na prijemnom ispitu za akademiju kandidat koji je takav rad napravio, garantovano na tom prijemnom ispitu - i pao.

Cela skulptura deluje potpuno bezoblično i da nema onog mača, delovala bi kao neka nabacana masa na kojoj tek treba akcentirati stvari da bi ličila na nešto i da bi se na njoj nešto razaznalo. Ono što se pak lepo vidi, je da je Stefan Nemanja na ovoj skulpturi jedan prilično trbušast da ne kažem debeo čovek, a da je istoriografski gledano, kako je u freskama zabeleženo, Stefan Nemanja je bio izuzetno mršav, čak i ispijen. I na kraju hajde i da se zapitamo: Ko je još video da neko nekad drži mač onako?!

Onako se drži ili krst ili kišobran, mač nikad. Žao mi je što ovim sitnim zakeranjima narušavam predivnu sliku monumentalnosti novog spomenika, ali šta ću. Poput svakog pripadnika „lažne elite“ tu i tamo se vratim akademskim postulatima svoje umetničke struke i škole,  i nažalost tamo gde nema ničega, ili ima velikih propusta, tu ne želim da gledam u stranu nego kritikujem.

I na kraju, ima jedna velika stvar u svemu ovome. Kada gledam ovakav gigantski da ne kažem megalomanski spomenik, i u odnosu na njega malih sitnih poput mrava ljudi – prolaznika, ne mogu da se ne setim Ajzenštajnovog filma Ivan Grozni i jedne nezaboravne scene: vijugava nepregledna kolona guravog naroda, gde su ljudi takođe minijaturni poput mrava, ide da moli ruskog cara Ivana Groznog da ne abdicira a on se u svojoj monumentalnosti magijom majstorskog kadriranja Sergeja Ajzenštajna, nadvio svojom ogromnošću nad taj narod i budno ga gleda svojim prodornim pogledom.

By the way to je bila par ekselans propagandna umetnost i film smišljen da glorifikuje ondašnjeg ruskog „cara“ Josifa Staljina. Iako su to neke asocijacije koje imam gledajući sve ovo, ja ne znam ko ovde koga glorifikuje. Takođe ne znam i ne razumem da li je baš morao da se dovede neki ruski vajar da napravi spomnenik utemeljitelju srpske države Stefanu Nemanji i da, iako u ovoj Srbiji koja ima 5000 nekakvih umetnika među njima i toliko mnogo vajara, izgleda po nečijem mišljenju, nema nikoga ko je dorastao izazovu da takav spomenik napravi.

Ali mi se definitivno čini da ovaj spomenik izgleda glorifikuje neki srednji vek i neko staro vlastelinsko doba, baš kao ono vreme Ivana Groznog, gde su ljudi mali i nebitni poput mrava, a velmože velike i moćne toliko da predstaviti njihovu veličinu u odnosu na tog malog, sićušnog i nebitnog podanika ne može apsolutno nikako drukčije nego kolosalnim kipovima od par desetina metara. Opomena svima nama malima za vjek vjekov. Od vremena Stefana Nemanje do naših dana.

Jovan Marinković, akademski slikar i član Skupštine slobodne Srbije