Kičeraj za (skoro) sve pare

 Zgrada Secessionsgebäude, koju je projektovao Joseph Maria Olbrich, predstavljala je veliki iskorak u tada aktuelnom panevropskom stilskom pokretu, a koji se negde nazivao Art Nouveau, a negde Jugendstil. Upravo zbog svoje originalnosti, ova zgrada je izazvala polemiku u javnosti. Ona nije bila prva, revolucija je krenulo u Briselu sa zgradom Viktora Horte, ali je bila drastično drugačija, sveža i nova, uprkos tome što se oslanjala na tradiciju, pa je zato njena spoljašnjost delovala šokantno.

Mi se ovde ne raspravljamo o nekoj zgradi. Nas iritira spomenik i kvazi realistična skulptura pseudo vizantijskog stila. Realistično prikazivanje u vajarstvu, po mom laičkom mišljenju, odavno više nema
mnogo smisla. Čini mi se da se završilo remek delom simbolizma - skulpturom Vreme autora Charles van der Stappen-a (Slika 2), koja se nalazi u botaničkoj bašti u okolini Brisela. Nakon Simbolizma, umetnost je krenula u sasvim drugačije pravce. Tako su nastala i remek dela u pravcu apstrakcije ili antifiguracije u oblasti skulptura.

Na primer, u Rigi se nalazi skulptura Duh autorke Ieve Rubeze (Slika 3), koja na realističan način prikazuje platneni plašt kojim je pokriven duh. Takva je i praška skulptura Il Commendatore (Slika 4), koju je napravila Anna Chromy, a u spomen obeležavanja činjenice da je u Pragu bila svetska premijera Mocartove opere Don Đovani u kojoj se, takođe, pojavljuje duh, osoba koje nema.

Nedaleko od ove antifiguracije, u Pragu se nalazi i realistični spomenik Svetom Vaclavu (Slika 5). On je, otprilike, za Češku bio ono što je Stefan Nemanja bio za Srbiju. Za života u desetom veku, on je bio vojvoda, a posthumno je proglašen za kralja i sveca koji ima svoj praznik, a koji se od nedavno slavi i kao dan državnosti Češke. Ovaj spomenik Svetom Vaclavu napravio je Josef Václav Myslbek. Sama skulptura je realistična, što je i bilo primereno 1912. godini kada je napravljena. Njena visina je oko 2 metra i prikazuje Svetog Vaclava na konju. To je potpuno konvencionalni spomenik, nešto poput našeg spomenika knezu Mihailu.

Pa, da li mi sada, kada prvi put odajemo počast Stefanu Nemanji, treba da imitiramo Čehe od pre sto godina? Najveći sin našeg naroda bi, verovatno, gromko uzviknuo - Ne! Moguće je da bi nam rekao da mi treba da se ugledamo na današnju Češku, jer be-de-pe, stopa razvoja, pozitivni rast što se tiče negativnog pada u petom kvartalu... Elem, najveći sin našeg naroda bi nam možda rekao da prema ocu naše države treba da se danas odnosimo onako kako bi se Česi odnosili prema ocu njihove države kada bi mu danas dizali spomenik ili pravili skulpture.

Nedaleko od pomenutog spomenika Svetom Vaclavu izložena je skulptura čiji je autor David Černý. Ovaj savremeni češki umetnik nazvao ju je Sveti Vaclav jaše mrtvog konja (Slika 6). Ovom parodijom od skulpture on je hteo da prikaže svoj kritički odnos prema ideji ponovne uspostave monarhije u Češkoj. Dakle, neki bi rekli da ne bi bilo pametno reći da hoćemo da se ugledamo na današnje Čehe, bar ne što se tiče njihovog umetnikovanja.

Na koga onda da se ugledamo? Pa, na najbolje, naravno. A, ko je što se tiče estetike lider u svetu? Italijani! I oni su imali oca moderne države, zvao se Vittorio Emanuele II. Italijani ga zovu Padre della Patria jer je bio kralj ujedinitelj. Što se tiče ugledanja na njih, već smo krenuli u tom pravcu. Mi ćemo, na zahtev najvećeg sina našeg naroda (a čiji bi drugo) u Beogradu napraviti na desetine fontana, a znamo da je Rim grad sa bezbroj fontana i česmi.

Elem, kako su se Rimljani odužili ocu Italije? Napravili su mu grandiozni spomenik. Arhitekta Giuseppe Sacconi projektovao je takozvani Vittoriano (Slika 7), spomenik u neoklasičnom stilu, a koji je završen 1935. godine i ima visinu od oko 80 metara. Ovaj spomenik privlači turiste, kako američke koji vole Las Vegas, tako i bugarske koji vole Skoplje. Jedini koji beže od ovog spomenika su Rimljani. Njima se on gadi i smatraju ga uvredom za njihov grad. Čak su mu smislili i pogrdni termin - macchine da scrivere (pisaća mašina) jer podseća na grandioznu starinsku Remingtonovu pisaću mašinu.

Pa, kako onda odati dužnu počast ocu naše države? Ključ je u onome što piše na gore pomenutoj fascinantnoj zgradi u Beču: "Svakom vremenu njena umetnost. Svakoj umetnosti njena sloboda." (Der Zeit ihre Kunst. Der Kunst ihre Freiheit). Ključna reč kada je umetnost u pitanju je sloboda.

Sloboda stvaraoca, sloboda u stvaranju, sloboda u izboru stila, metoda, tehnike... Nezloupotrebljena umetnička sloboda može da dovede do izuzetnih dela. Na primer, već pominjani David Černý napravio je
skulpturalni portret Kafke (Slika 8), gde slojevi na razne načine rotiraju, čime se Kafkina glava razlaže i slaže, dok je Marco Cianfanelli osmislio prozračnu skulpuru u prostoru, sastavljenu od pobodenih stubova, a kojom je odao počast Nelsonu Mandeli na mestu gde je uhapšen (Slika 9).

Ko zna kakvo bi umetničko rešenje za spomenik Stefanu Nemanji bilo da je, kao što nije, neki umetnik svoju inspiraciju slobodno izrazio u našem prostoru i u našem vremenu. Umesto da se pitanje spomenika
prepusti talentovanima i kompetentnima, dvojica neotesanih seljobera su iznaručivala što više metara, što više simbolike, što više istoriografije, što više detalja. Zato smo i došli do kičeraja za (skoro) sve pare.

Was ist Kitsch? Kič se definiše kao imitiranje tendencionalno pravljeno zarad dopadanja najširoj publici, koja nema kultivisan ukus, koje je površno, patetično, melodramatično, preterano ili vulgarno. Spomenik Stefanu Nemanji je kičeraj najgore vrste. On ne može da se smatra odrazom eklektičkog pristupa jer se u eklekticizmu podrazumeva smislena interakcija između raznorodnih elemenata koji čine organsku celinu. Ovde toga nema, ovde se samo trpala patinirana patetika i šljašteći glamur kako bi se fascinirali glasači. Spomenik predstavlja vizualizaciju politike najvećeg sina našeg naroda.

Spomenik je propagandističko vređanje tog našeg naroda, naše tradicije i samog Stefana Nemanje. I kao što grandiozni spomenik Crvenoj armiji na chwarzenbergplatz-u u Beču treba da iritira i podseća Austrijance na njihove grehe, tako ovaj turbo folk spomenik treba nas da podseća na našu sramotu što imamo i trpimo ovakvog predsednika. Moramo da priznamo, zaslužili smo ovakvu kaznu.

Slobodan Prvanović, naučni savetnik Instituta za fiziku