Dr Radovanović: Vladika, predsednik i bokser

Ništa strašno, dešava se, reklo bi se da je jedino važno da (još uvek?) svako slobodno može da iskaže svoje mišljenje.

Vladiku je pripadnost drevnoj crkvi naučila da događaje meri milenijumskim aršinom, s filozofskim mirom se uzdajući da će kad-tad stvari doći na svoje mesto.

Međutim ni predsednik najznačajnije naučne i kulturne ustanove u zemlji nije politikant čija optika seže do sledećeg izbornog ciklusa, već vrhunski intelektualac koji promišlja bar decenijama unapred. Svestan je da državu čini narod, a da je njega sve manje.

Predsednikov zavičaj, negde u Ponišavlju, već je dobrano demografski ispražnjen.

Ko će vraćati javni dug, udvostručen za manje od jedne decenije? Da li će naredna generacija morati da moli migrante da se naseljavaju ili će povlačiti granicu negde kod Stalaća?

No, ne pokušavajmo da nagađamo koje je argumente predsednik imao u vidu. Poštujmo što je, kao i vladika, bio spreman da se izjasni. Osluškivanje glasova ostalih mudrih ljudi pomoglo bi nam da se i sami opredelimo.

Željeni glas razuma ne predstavlja, naravno, reakcija jednog boksera napadno skučenih verbalnih izražajnih mogućnosti. Njegova usta puna su muških i ženskih polnih organa, slivenih iz glave opsednute seksualnim emocijama, tako reći instinktima, umesto mislima.

Tužno je što je takav koncentrat prostakluka našao svoje mesto čak i u uglednim medijima. Istu knjigovodstvenu (ali ne i drugu) vrednost imaju lav i pauk samo u zoološkom vrtu, a valjalo bi da u novinarstvu postoji skala vrednosti sa jasnom predstavom o uzajamnoj samerljivosti različitih kategorija ljudi i događaja.

Tako dođosmo i do protesta desničara pred Akademijom, kako kažu, prvom u dugoj istoriji ove ustanove. Nezadovoljnici zahtevaju da predsednik, zbog svog mišljenja, bude smenjen.

Njih ne pogađa što smo tokom poslednjih 30 godina postali najomraženiji narod na planeti, ne računajući neka plemena (ugandski Tutsi) i pokrete (crveni Kmeri).

Propuštaju da uoče da su za naše sramno i ponižavajuće ustoličenje na civilizacijsko dno odgovorne iste partije i isti ljudi koji su nas vodili kroz mračne devedesete, uz neminovna prestrojavanja izazvana biološkim razlozima.

Ne brine ih što, po oceni slobodnog sveta, nismo demokratski uređeno društvo, već pripadamo kategoriji hibridnih režima.

Briga ih je što su nam obesmišljene institucije i razrušen sistem vrednosti, što je vladavina prava fikcija i što se guši sloboda štampe, već nasrću na pravo na izražavanje sopstvenog stava.

Protestantima je jasna istina: kakav narod, takva i Akademija. Znaju da najveću grupaciju politički izjašnjenih akademika čine pristalice vodeće partije u zemlji (desetak potpisnika podrške SNS-u).

Svesni su da oni, bar javno, neće rušiti svog predsednika, jer njegova izjava godi vođi partije čiji su poklonici. Međutim, kao i svuda, tamo ima nezadovoljnika svih fela, spremnih na komešanje.

To bi već bio dovoljan znak da je postignut željeni cilj.

Da li treba da budemo srećni što revoltirani protestanti nisu pred ulazom u SANU spalili predsednikove spise i što mu (još?) nisu polupali prozore. Čeka li ga Kristalna noć?

Ovo je trenutak da se kaže: svi smo mi Vladimir Kostić! Ne zato što se s njim slažemo, jer je to sasvim druga tema, već što braneći njegovo pravo da makar i pogrešno misli, branimo same sebe.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji