SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Soj i nesoj

Marić mi je, pamtim to i danas, samo desetak dana po mom gostovanju na RTS, doslovce rekao: "Srđane, ti kad bi zaista znao koliko je Vučić lud, odmah bi uzeo pasoš i napustio zemlju. Normalni ljudi nemaju šansu sa ludim. Ti si pametan čovek, oni će ti skroz uništiti život i karijeru, šta ti sve ovo treba!"

Tada mu nisam verovao, mislio sam da karikira i preteruje, danas nema dana da u sebi ne citiram njegovo na vreme dato upozorenje. Marić očigledno jako dobro poznaje čoveka koji kreira kompletnu scenu Srbije i koga sa neskrivenim strahom redovno ugošćuje u studiju dečije televizije.

Tada je Marić gotovo proročki dodao i ovo: "Ti kao istoričar jako dobro znaš da Srbiji nisu potrebni pametni ljudi koji misle svojom glavom. Srbija ih zapravo prezire. Posebno nisu potrebni u ovako skrojenim medijima. To niko ne ceni. Videćeš, vrlo brzo ćeš postati smetnja svima".

Sve što je Marić izgovorio pre gotovo sedam godina, nažalost po mene, se obistinilo. Dok smo radili zajedno, Marić je imao običaj da dovodi u redakciju razne neobične likove i tipove. Neke od njih je šira javnost mogla videti i u emisiji "Goli život", a neke i u "Ćirilici". Jednog od brojnih obaveštajaca i kontraobaveštajaca koje je dovodio, sreo sam slučajno u gradskom prevozu. 

U jeku je bila skupštinska rasprava o mojoj smeni sa mesta šefa deska u "Večernjim novostima", gde je učešće uzeo i Vladimir Đukanović, uputivši najpre niz lepih reči o mom liku i delu, jer sam mu jedno vreme bio urednik, uz opasku da je i "SNS u interesu da se utvrdi, ko zapravo stoji iza moje smene".

Na pitanje Marićevom "obaveštajcu" kako vidi moj slučaj više nego lakonski je odgovorio: "U trenutku kad su čitavu stvar kompletno zaokružili, jednog jutra, niotkuda, se pojavio jedan čovek, upalio svetlo i rekao ovo ništa ne valja. I to jako lepo obrazložio. Nikad ti neće oprostiti!"

Obaveštajac je izašao na prvoj stanici, a ja još uvek bezuspešno tražim izlaz. Za sebe, za ono što predstavljam, za sve što sam dokazao da umem i znam, pogrešno verujući da to, ipak, nekome treba ili znači. Sama činjenica da je Ratko Dmitrović ministar, a ja osoba na ulici, bez posla i ikakve perspektive, najbolje govori koliko je korisno u Srbiji biti poslušnik, a toliko opasno biti svoj i misliti svojom glavom. To je najbolja pokazna vežba narodu koga bi trebalo slediti. Šta se u ovom društvu kažnjava, a šta nagrađuje. I posle nas čudi i zgražava ta čudesna pasivnost i apatija kod naroda.

U toku je borba za nekakvo oslobođenje RTS. Za nekakve izborne uslove. Za koga? Pa ne mogu se osloboditi oni koji ne žele da budu slobodni. Ne mogu se probuditi oni koji se prave da spavaju. Šta znači nekakva sloboda izbora onima koji ne žele da biraju, a voleli bi da vladaju? Pogotovo se to ne može izvesti sa onima kojima nije stalo do istinske promene sistema i stvarne slobode. Niko nije lud da boreći se za slobodu i promene prođe ono kroz šta je prošao i prolazi Srđan Škoro.

Za sedam godina jedini istinski posao mi je ponudila jedna gospođa iz Barajeva, a tiče se gajenja pečurki. Možda je trebalo da prihvatim. Nije isto, boriti se protiv Vučića i njegovog režima punih džepova, sa redovnom i dobrom platom i bez ikakvih sredstava i isključivo na svoju štetu. Razlika je drastična. I svakim danom sve veća.

U zaustavnom vremenu 2020. godine, korona mi je odnela druga iz detinjstva. Zvao se Boris Petrović. Vučić i ekipa su mi odavno oduzeli sve drugo, čak i pravo da postojim. Ostala je samo moja glava. A dok je glave na ramenima, kako lepo kaže Andrić, ništa još nije gotovo. Mislite o tome dok strahujete za svoje živote koji odavno više ne postoje, za radna mesta koja su fiktivna, za sadašnjost i budućnost koju je radikalski nesoj odavno izbrisao, za našu decu koja nisu na važećem spisku, za svoje najbliže koje ispraćate na grobljima u skromnim povorkama…

I razmišljajte kako ste prošli za poslednji Uskrs, na koji način ste obeležili svoju krsnu slavu, proslavili dolazak Nove godine, kad ste poslednji put bez straha zagrlili nekog… Možda bi za predstojeći Božić bilo neophodno da se svako u krugu svoje porodice dogovori šta nam je dalje činiti. Kako da se uspravimo. Pobunimo. Kako da ponovo postanemo ljudi i sebe slobodno pogledamo u oči.

Izbor nam je, inače, sužen i pretvoren u iščekivanje, da li ćemo postradati od opasnog soja korona virusa ili naprednjačkog nesoja. Porodični kružoci su trenutno jači od svake partije ili pokreta. Imajte to uvek u vidu.

Hristos se rodi!