Kad magarci utihnu, ili Bajka o srpskom Pinokiju

Pinokio, drveni lutak istesan od obične cepanice, od koje je Đepetov stolarski pomoćnik Antonije hteo da napravi nogu za sto, malo je dete za srpskog Pinokija. Jer u orginalnoj bajci, nestašni drveni dečak zbog svojih lagarija i nevaljalstva, nakon što mu je nos neverovatno narastao zbog govorenja laži, pretvara se u magarca, dok se u srpskoj bajci u ove dugouhe životinje, vazda opisane kao simbol gluposti, pretvaraju svi koji su poverovali u neistine i patološke izmišljotine. Ali ne i naš Pinokio, koji već vreba novu žrtvu koju će namagarčiti. Magarac ne bi bio to što jeste da nije i poslovično tvrdoglav, što srpskom Pinokiju znatno olakšava posao. Jer i kad pred ogledalom vide koliko su im narasle uši, umesto da se zapitaju kako su dozvolili da ih jedna neizdeljana cepanica tako namagarči, naši magarci tvrdoglavo njaču. Ali umesto prepoznatljivog ihaaaa, oni njaču, za našeg Pinokija tako umilno, AV, AV, AV. A uši sve veće. 

Dok krdo zdušno njače, Pinokio ne posustaje. Čim je onako lepo nabavio vakcine, evo već je stiglo prvih dvadeset od obećanih dva miliona, za njega i njegove najbliže neotesanke, Pinokio je krenuo u nove radne pobede. Eto njega sinoć na televiziji Prva u relativno pristojnom okruženju, ali ipak sa jednim gospodinom, kakav je Ivo Visković koji neće pognuti glavu pred Pinokijevim lažima, koji se neće uplašiti da ga sa suprotne strane studija ne probode nos koji munejvito narasta, u ritmu Pinokijevih laži. Ivo Visković je gospodin posvećen istini, koji će Pinokija prekinuti u pola rečenice i upitati ga kako on komentariše pretnje koje su upućene Draganu Bjelogrliću, u nečemu što se nekada zvalo Skupštinom Srbije. I vide Srbija da Pinokio nije znao da je glavni njakač iz Pinokijevog krda umesto da je zaodenut u kožu lava kao u Ezopovoj basni koju nam je preveo veliki Dositej Obradović, ogrnut u krvavo, olinjalo i istrošeno krzno hijene, u Skupštini Srbije između dva njakanja pretio proterivanjem Drgana Bjelogrlića iz Srbije. Čitava Srbija je naravno poverovala svom Pinokiju, iako je veliki špicasti nos probio sve ekrane i uleteo u dnevne sobe, probadajući kao koplje usnula srca uspavane Srbije.

Pa gde bi naš Pinokio zauzet silnim obavezama u izmišljanju neprijatelja svih fela, oprhvan brigom za narodni džep i državnu kasu koje čisti bolje nego Mister Proper podove, pa gde bi ovaj trudbenik koji ne stiže ni da spava jer mu u san svake noći dođe Lazar pitajući ga za Kosovo, sve vodeći za ruku Olivera Ivanovića, još da prati šta govore i njaču njegovi poslanici. Ima li ikoga u Srbiji ko zaista misli da u onom brlogu zvanom Narodna Skupština, u onom nekadašnjem hramu demokratije koji je pretvoren u hram za hvaljenje vrhovnog božanstva, kojim se prilikom svake diskusije mladih nada sa napredne Akademije širi opori miris vazelina, u onom svetom domu kojim je nekada odjekivao glas jednog Branislava Nušića i Ive Andrića koje je danas pretvoren u njakalište, ima li ikoga normalnog ko misli da danas tamo ne sede oni koji govore ono što misli naš Pinokio. Pa i vrapci na Skupštinskoj grani znaju da su među drvenim stolicama samo umetnute, od brige za narod, odebljale zadnjice bez glave i mozga, a da je glava svih tih moralnih invalida na Andrićevom vencu i da se odatle govori i komanduje šta će se kazati. Pardon njakati. Džojstik za upravljanjem tim krdom koje je zaposelo poslaničke klupe je u rukama našeg Pinokija. On određuje kad će ko i šta reći, dok se olinjalo i krvavo krzno hijene samo prebacuje sa klupe na klupu, sa jedne islužene zadnjice na drugu. Zato svi ti govori umesto njakanja i liče na trt mrt, Đilas, Gojko, trt, Šolak, Boško, mrt. Ali eto Pinokio nije znao da je onaj njakadžija pretio Bjelogrliću, tako mu vakcine do kraja decembra. Evo u metro da se zakune ako laže. Nek ga trajekt na zaboravljenom kanalu Beograd Solun pregazi ako govori nesitinu. Ma šta trajekt. Leteći automobil nek mu presudi ako je slagao, tako mu svinjskih glava i pilećih nogica.

Ne verujem da naši naprednjaci koji su tako uspešno kupili diplome fakulteta, znaju basnu o Magarcu u lavljoj koži. Elem, jednom ostarelom magarcu je dosadilo da svakoga dana tegli tovare na leđima, te negde nađe lavlju kožu, zamota se u nju i stade plašiti sve što pred njega izađe, dok nije uznemirio i rasterao sve pitome životinje u polju, u koje naposletku ni ljudi bez straha nisu smeli zalaziti. Tad ljudi skoče na oružje da vide kakva je to beda. Kad ono koža jeste lavlja, ali glas je magareći. A kada opaziše i uši, ljudi se dosetiše lukavstvu, pa odbace oružje, te se prihvate kočeva i toljaga, opkole magarca, skinu mu lavlju kožu i nauče ga pameti. Bajka o Pinokiju se završava mnogo lepše, tako što dobra Plava vila doleće na kraju priče i ovog drvenog lutka istesanog od jedne cepanice, pretvara u pristojnog i poslušnog dečaka koji će slušati Đepeta i služiti svima za primer.

Balkanska bajka o magarcu i hijenama koje njaču će se završiti tako što će narod morati da isteše nekog novog Pinokija od neke nove cepanice. Gledam vala ove ljude u doba korone, baš su ljuti. A tešu drveće svakog dana. Sve u nadi da će ispasti neki novi i bolji Pinokio. Samo kako god obrađuju drvo, u rukama im ostane samo motka, a od Pinokija ni traga. Delje narod al samo motke ispadaju. A narod ljut, pa i nema baš vremena za tesanje. A i Srbija je ovo, brale. Ovde nema vajde od čekanja dobre Plave vile iz Evrope. Sa dobrom motkom i od najvećeg Pinokija ovde možeš napraviti čoveka. Pogotovo kad radionicu za popravku Pinokija preseliš u Zabelu. A za njakače tu će se već naći odgovarajuća uniforma kojom će zameniti kožu hijena. 

Za pojedine njakače će morati i rukavi da se kopčaju na leđima. Jer gde motka ne pomaže, tu su tekstilna i farmaceutska industrija. Bar je bensedin lakše napraviti od vakcine. Mada što motka zna da smiri...

Srđan Milivojević, član Glavnog odbora Demokratske stranke