LIČNI STAV Aleksandar Dikić: Pas Sima i njegov plen

Muka, bespomoćnost i nepravda često ozvere čoveka, ali ga spremno dočekaju DB-medijske lisice sa zadatkom da od vuka naprave majmuna. Njegovu nesreću najbolje je odglumio kroz lik Sretena Šulajića legendarni Mića Tomić.

Ta sporedna uloga plastično pokazuje kako slepa i naivna pravdoljubivost uvek biva poražena u sudaru sa sistemskom korupcijom. Kada pošteni radnik svome šefu kaže da je lopov i zahteva od Radničkog saveta da isti bude izbačen na ulicu, nezaštićeni uzbunjivač završi sa desetogodišnjom suspenzijom, pa iz suspenzije u penziju.

Znamo kako je i dokle avanzovao poltron Radivoje Šulajić čije se seme u u Srbiji zapatilo, pa i danas klija na sve strane, ali bi njegov jadni otac u nikada snimljenom nastavku početkom devedesetih sigurno dobio priliku da gostuje na nacionalnoj frekvenciji u udarnom terminu kako bi svoju frustraciju, nagomilani bes i granični poremećaj ličnosti podelio sa milionima sapatnika.

Bezbednosno-medijska laboratorija je Šećeroskog dozirano puštala kad god je trebalo ismevati opoziciju ili "pristojniti" svetu ogaditi izborni proces i na maloj izlaznosti ostvariti što bolji rezultat.

Uvek na usluzi svakoj vlasti, tada julovska TV PINK preuzela je udbaški projekat raširenih ruku i preko popularne Maksovizije zadovoljavala potrebu gledalaca za skandalom, ali i Nikolinu potrebu za reflektorima.

Obično vojno-policijski patenti kada uspešno prođu sve faze testiranja, u izmenjenoj formi se nađu i na civilnom tržištu. Četa ludaka sa pocepanim ili sakrivenim otpusnim listama krenula je u svoj posmrtni marš pred TV kamerama sahranjujući i poslednje ostatke zdravog razuma i ukusa na malim ekranima.

Izvesni Ljuba Stojanović Ljuša postao je biser publike kada je u istoimenoj emisiji pokazao svoj džepni telefon pomoću kojeg stupa u kontakt sa drugim planetama. Ova preteča Lava Pajkića samo u tragičnom, a ne tragikomičnom žanru, uživeo se u ulogu komandanta univerzuma pa bi ga mnogi svrstali u dekodirani case-report koji liči na pojedine vlastodršce našeg doba.

Opšte simpatije gledalaca alternativnog Trećeg kanala (slava mu i milost) pokupio je simpatični Žika Obretković koji je javnost godinama zabavljao svojim opskurnim egzibicijama izazivajući kod publike mešavinu (pod)smeha, sažaljenja i konsternacije. Ko je mogao da pretpostavi da će se četvrt veka kasnije ostvariti zahtev bizarnih junaka Šoder lista „hoćemo reprizu, hoićemo reprizu!“? Danas njihove reinkarnacije gledamo u zadružnoj Miljani i uparenom Zmaju.

U "Zlatnom dobu" dobili smo usavršeni oblik ovog cirkus, što pokazuje da je ili eksperiment u zloglasnim laboratorijama doživeo havariju pa se čudovište otrglo kontroli „naučnika“ ili su naprednjaci svoje političko-medijske nakaze dovele do perfekcije.

Sima Spasić, ili lik koji glumi Simu Spasića, sazdan je od nesreće Nikole Šećeroskog, bezobrazluka Vojislava Šešelja i upornosti monaha Antonija.

Ipak, pisati o osuđenom silovatelju i pokretnoj anti-reklami za prognane Srbe sa Kosova bio bi pucanj u prazno ili gacanje po svinjcu da biste upozorili komšiju da mu vepar umesto koncentrata njuškom ore po izmetu. Njegovi svinjari nam rade o glavi, on je samo njihov megafon.

Kakva je njegova uloga?

Jugoslavija je na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972.godine osvojila u rukometu svoju prvu zlatnu medalju. Istorijski uspeh je velikim delom bio zasluga saveznog trenera Vlade Štencla koji je protivnike iznenadio čuvenom odbranom 5+1 koja je „plave“ i dovela do olimpijskog trona.

Ukratko, odbrana funkcioniše tako što pet uigranih momaka čine pokretni bedem na liniji šesterca, dok jedan istureni rukometaš u stopu prati vedetu protivničke ekipe. On je igrač zadatka, za jednonamensku upotrebu i on svoje očigledne nedostake u tehnici, znanju i talentu za sofisticiranije veštine rukometne igre nadoknađuje agresijom, podmuklošću i provokacijama.

Ova metoda sjajno funkconiše i u političkoj areni. Vlast je regrutovala takozvane flaster igrače koji dobijaju naloge da prate i neutrališu svaki pokret markiranog protivnika.

"Pokojni" Saša Janković bio je crvena marama za dresiranog Simu. Kad god je bivši zaštitnik građana sa svojim plaky megafončićem pokušao da sa stepeništa dvora prozove predsednika Vučića, nije nailazio na patrolu Kobri, već na ćelavu verziju Hemfrija Bogarta koji brže, bolje i jače poteže svoj mega-megafon, uz pogled koji poručuje „remember, mine's bigger then yours!“.

To je bilo dovoljno da obojica potonu u blato u kojem Sima vešto pronalazi svoje zakopane koske, a nesrećnog ombudsmana od prljavštine ne prepoznaju prestonički puritanci. Rezultat koji savršeno odgovara gazdi odgajivačnice.

Simin zanat postao je vrlo popularan za vreme naprednjačke vlasti, pa su se pojavile i druge rase sa istim talentom, ali kraćom dlakom, manjom kilažom i jačim ugrizom.

To je na svojoj koži osetio sudija Miodrag Majić koji, kad god je pokušao da ukaže na ponižavajući status pravosudnog sistema na njega napujdaju Levijatan terijere koji ne smeju da dopuste da ovaj „ljubitelj pedofila i albanskih terirosta“ prlja srpsku krv i tlo. Zoranu Živkoviću su prilepili Marjana Rističevića, Bojanu Pajtiću Milenka Jovanova, a čopor Vulina pušta se obično kada komšije treba uplašiti preko plota.

Blažu varijantu ove kineologije imamo i u opoziciji. Bojkot opozicija često biva torpedovana „anonimnom“ Žutom podmornicom koju su neki zapazili usidrenu na vračarskim pašnjacima, ali tu je i moj drug Kena koji je uvek spreman da fejsbuk naivce podseti na zlatno doba koje je vladalo u DS-u pre Lutovčevih lutanja.

Da, na srpskoj političkoj sceni se više ne razgovara. Lavež zaglušuje i ono malo zaluđenika koji se povode onom dobronamernom krilaticom da pas koji laje ne ujeda i da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Ti entuzijasti ne shvataju da su argumenti odavno izgubili svaku upotrebu i da se sada prednost u raspravi meri dužnom očnjaka i snagom vilice, a ne logikom i političkim promišljanjem. Dok to ne shvatimo svi naši pokušaji samo će biti trzaji kratkog povoca kojim nas vuku ka najbližoj kafileriji.

Aleksandar Dikić, član Glavnog odbora Demokratske stranke